Кратка прича о креативном и наученом
о сликарима и обућарима о песницима и штреберима
Све је више оних који смело ступају на културну сцену града с правом игноришући класичне форме едукације за одређену област, разноразне академије које су на себе преузеле ничим оправдано право да одлучују ко јесте а ко није уметник.
Где је та школа у којој се учи за Добрицу Ерића, за Јесењина, Пикаса, за Мому Капора, Мију Алексића, Љубу Тадића…
Нису ли те акдемије само азил за истрошене и недовољно талентоване, алиби за оне којима није „ од богa дато“ већ им треба неко да их учи занату.
Ових дана на ликовну сцену града ступа несвесна значаја тренутка или напротив свесна да тако мора да буде Кристина Тина Чабрић.
Слике ове младе крагујевчанке су благо речено необичне. За њих се може рећи да су нешто што је „ међу јавом и мед сном“. Слике су изненађујућих мотива, као да желе да посматрачу поставе питање или испричају причу или као да Кристина сликајући покушава самој себи да одговори на нека питања или да разуме догађaје који су је пратили кроз живот и остали у тишини негде скривени у њеном срцу.
Девојка необичног талента али и дефинисане воље да продужи да слика, трага и путује кроз своје снове на свој начин.
Шта видимо на Кристининим сликама_
Часну сестру Хану којој низ лице лију крви и сузе.
Жену располућене главе која , одсечена од тела лебди у тешкој црвеној боји која асоцира на крв а око ње као звезде промичу очи, безброј очију.
А онда, изненада, пред нама је прави херцеговачки пејзаж, избељене сунцем стене разбацане по зеленим пољима.
То је пејзаж ухваћен брзим, искошеним погледом, пејзаж Поповог Поља. Ту је и манастир Тврдош у коме је икона мале Милице из Батајнице, и историја, Свети Василије Острошки који се у манастиру Тврдош замонашио.
И све то у неколико брзих неочекиваних покрета на слици која је апстракција али иза које има много слојева, историјских, емотивних, православних.
Иза ове слојевите приче провирује, изненада, неочекивано, зелени слон Дондалан.
Провирује још дечја душа ауторке која се ухватила у коштац са тешким, озбиљним темама, али јој је друга нога још у дечјој ципелици.
„Слон лепотан Дандалан
И слоница Мица
Венчали се једног дана испод крошњи од банана“
Назив слике са уплаканом опатицом Ханом је „ Мадрид 1993“.
Ето још једног питања за чијим одговором треба трагати.
Зашто Мадрид? Шта се то значајно догодило те 1993 године.
Зашто су се на лицу часне сестре Хане помешале крв и сузе?
Много зашто мало зато.
Иза зато само стоји име. Кристина Чабрић.
Ту је и слика Мунковског манира. „ Врисак или где је нестао Буковски“.
Жена на слици више личи на страшило, на крпену рашчупану лутку која се, као код Едварда Мунка, претворила у Врисак, односно Крик.
Зашто? Како располућена глава жене, крв и сузе на лицу катoличке опатице Хане и овај упитни Врисак са подтекстом
„ Где је нестао Буковски“ могу да буду из исте палете, из исте душе, као и слон Дондалан?
Шта то поручује ауторка? Коју причу из свог младог живота нам прича?
Који то рукопис износи пред нас?
А онда заблиста пејзаж Медитерана и велико дрво лимуна. Стене у планине утопљене у врело сунце и топлу воду Грчке.
Слика „ Шумска вила“. Лепа девојка дуге косе смештена међу гранама столетног стабла, окренута нам леђима и загледана у крупно лишће шуме које пламса, гори, трепери под зрацима сунца који се пробијају кроз крошње.
Ту је и један неочекивани детаљ. Фотографија на којој је велика група младих људи загледана у нешто занимљиво испред себе.
Ко су они и зашто су ту?
Да ли посматрају прелепу девојку, шумску вилу?
Одмах нас дочекује слика „ Лепотица и звер“.
Слика или прича?
Звер треба ухватити, затворити, припитомити а онда, можда, и заволети.
Ако не буде тако једнога дана звер може да се пробуди у нама.
Малена слика града који као огроман брод плови кроз ноћ. Да ли ће упловити у црвене зоре или ће као Титаник баш те ноћи нестати у црним понорима. Град Брод.
Светла солитера, горе високо светлуцају као свици, као прхнуло јато птица на небу. Иза сваког тог светлуцавог квадрата људи и њихове судбине, живот у свим својим облицима и туга, и мржња, љубав, страх, усамљеност…
Једна од слика, сведена на црно и бело, која има назив „ Ти и Ја и Ја и Ти“ је концептуално базирана на кинеском Јин и Јанг. Комплементарност различитих, супротних снага, међусобно зависних у овом нашем свету.
Или је Кристина само насликала добро и зло, волим – неволим.
Слика „Пут кроз снове“ утопљена у црвени космички бескрај, испресецана стазама којима лутају душе загубљене „ међу јавом и мед сном“.
Као после великог праска безброј честица лебди у бескрају, звезде и планете а између њих светле и тамне стазе које су можда путеви ка љубави и сећању или откривању изгубљеног и заборављеног.
Слика узбудљива али и пуна неке туге и усамњености, слика ван времена.
У ту причу се уклапа и прелепа нага „Девојка са ружом“.
Уснула у некој пећини јарких црвених, плавих, зелених и румених боја. Мирно и благо спава . Њено лепо тело, некако нежно до суза, делује тужно, усамљено али не и невољено. Неко је нечујно прошао крај ње и на њену раскошну гузу спустио цвет.
Тај склад облина и боја, нежности и чежње, свакако нас задржи пред овом сликом и помислимо да та девојка заиста постоји али негде далеко у прошлост и, можда у пећинама Алтамире или у будућности, на некој од још непронађених планета.
У сваком случају ово је тренутак лепоте који посматрач не сме да пропусти.
Ту, међу јавом и мед сном, смештена је и слика „ Вртлог или јесења соната“
Вртлог свелих латица пољског цвећа је слика са доста сете и чежње за нечим што је већ прошло.
Још једна карактеристика Кристининих слика су и црне линије, које неретко асоцирају на витражне, којима на крају уоквири мотиве на својим сликама. Као да све те боје жели да омеђи и инстиктом посесивности сачува само за себе.
У сваком случају Кристина Чабрић мотивима, бојама, оригиналношћу, може да прија или не прија вашем оку, да вам се свиди или не свиди али засигурно никога неће оставити равнодушним.
Бар једно од ваших осећања ће на некој од слика пронаћи своје уточиште.
Својм поетиком и не знајући, хтела не хтела, Кристина Тина Чабрић наша млада суграђанка тихо је ступила на ликовну сцену града а где ће стићи и каква јој изненађења живот спрема то нико не зна. Како написа Борис Пастернак у својој песми „Хамлет“ – „Проћи живот није поље прећи“.
Да се вратимо на сам почетак приче о Кристини, на наслов и поднаслов .
Кристина се са неким од својих ружних снова суочила, додирнула их и претворила у боје.
Њене слике као и слике многих светских и наших сликара показују да се уметност, таленат и креативност не уче у школи.
Тамо се уче занати: за сликаре, обућаре, столаре и друге. Огромна је разлика између наученог и креативног, између уметника и штребера.
Сликари сликају што морају, што воле, а занатлије стварају јер су тако научени.
