fbpx

жика ранковић: невидљиви људи

Да ли сте себи некада поставили питање: ко сам ја? Ако јесте,  знам да нисте нашли одговор.

Видите ја знам ко сам. Ја сам нико и ништа.

Јесте, баш тако –нико и ништа! Ја сам само тај и тај. У пролазу. Небитан. Ја сам онај са ћошка. Онај што га нико ништа не пита а тешко ме и памте.

Када ја, рецимо, хоћу нешто да кажем, ко то хоће да слуша.Моји монолози се завршавају у две речи. Други су увек важнији, увек у праву. Када ја хоћу нешто да кажем, а дође ми што би се рекло, морам дуго да вребам тренутак непажње или опуштености присутних. Рецимо када се неко закашље, извади марамицу, прилика је тада изванредна али кратко траје и обично се заврши оним: ја мислим … Дотле се дотични опоравио  и продужио да ме затрпава, обасипа, гуши, својим мислима, мудростима, проблемима, схватањима и ставовима.

Да господо, други су увек бржи. Гањају своје мисли као пас коску. А није ни битно. Па шта бих ја “тај и тај” имао важно и да кажем. Кога то интересује. Сведен сам тако на себе самог. Ја сам црв у јабуци. Црв који цвили.

Зато се јављам у емисије на радију и телевизији. Никада се не представљам правим именом. Пишем новинама – рубрика “писма читалаца”. Критикујем и предлажем. Ако загризете јабуку а нешто изнутра зацвили то сам ја. Из потаје, наравно, лајем, режим и уједам али јавно – никада. Не зато што сам добар. Немам прилике. Немам довољно ауторитета.

Не чују ме, не виде ме. Јер, поред тога што сам нико и ништа, ја сам и невидљив.

У аутобусу ме гурају и газе – без извињења. У чекаоници, улазе сви пре мене – мада сам први дошао! У продавнци прво другима наплаћују, и то онима чије су корпе препуне. Ја, са мајонезом, три јајета и пола килограма хлеба сам увек на крају.

Постајем видљив у ретким тренуцима: када треба да платим струју, телефон, воду, када не пропустим пешака на прелазу… Када сам ја пешак могу да ме згазе, прегазе, ваљају се преко мене на бис – нико то не види.

Помислићете да сам незадовољан животом па зато ово  причам. Само сте делимично у праву. Научио сам да живим дугачије, изнутра. Да процењујем свет око себе на други начин. Изградио сам свој, такође невидљив, паралелни свет у коме је све много боље. Извините, за мене и по мени боље. Како се други сналазе у њему? Не знам. Вероватно као и ја са вама.

Да, ја сам онај што је писао у “новостима” против председника, да, и онај што тражи повећање плата за чистачице у основним школама. Ја сам описао бахатог шофера који није хтео да стане мајци са два детета, ја сам осудио навијаче који су вређали судију на утакмици. Ја сам вас позвао да кренемо у револуцију.

Ја! Нико и ништа. Невидљиви из вашег комшилука, са вашег радног места.

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.