fbpx
spot_img

Љубиша Јелић Пинки: Испунио сам завет Јелени Анжујској

aan_3013

 Животни пут од тачке рођења до тачке пресељења ове недеље је прешао Љубиша Јелић Пинки: музичар, сликар, гимнастичар, организатор Ликовних колонија, домаћин естета са најлепшим двориштем у Србији. Подлагао је подмуклом обољењу после дугодишње борбе у Клиничком центру. Пинкија не можемо описати без његових љубави: продице, дома и дворишта у насељу Грујина чесма, Радничке колоније, Крагујевца и поштовања према заслужним крагујевчанима и институцијама. Мора да напоменем да је био изузетан поштовалац свих крагујевачких медија, као ретко ко. Долазио нам је изненада у „Светлост” и “Крагујевачке новине”, доносио лепо располежење, репортаже, рекламе које смо са њим реализовали.

 Рођен је 09. 12. 1944. године од оца Александра и мајке Станике Ненадовић у Радничкој колонији. Похађао Основну школу “Станислав Сремчевић”, па Гимназију. Матурирао је1964. године и уписао Вишу економску у Крагујевцу. Запослио се у Југопетролу  маја 1968. године.  Исте године 20. августа се и оженио из љубави. Тврдио је да се те године преобразио.

  Сувопарни радни век започео је као продавац на пумпи.  Амбиције и склоности ка менаџменту увиђа руковоство, те га пребацује у Дирекцију. Пинкија су поставили за шефа комерцијале,  на том радом месту  стекао је 2007. године повлашђен статус пензионера.

 Много романтичнији и занимљивије били су његови хобији, који су обележили његову личност по којем га препознају широм Југославије, Србије и Словачке.

000_4996aСпортску каријеру почео је као млађани пионир гимнастичар  у Друштву за телесно васпитање „Партизан”, наравно у Соколани. Изузетни рад донео је и признање Друштву, 1955. године.  Цео тим због изузетног квалитета са десет одабраних пионира за Титов роћендан 25. маја осветљавају образ Крагујевцу са акробатским наступом у Белом двору. Ту добија надимак „Пинки”!

 Као гимназијалац дружио се сликарима.  Милошем Максимовићем, Јефтом Аздејковићем, Ољом Ивањицки…Осећајна природа открила је вибрације и љубав ка гитари, одваја га од кичице. Предано вежба у Сокалани 1964. године, а и где би другде. У храму културе тога доба оснива „Плаве дечаке”, први рок састав Крагујевца. Чланови бенда су Славко Вукадиновић, Раде Марјановић, Радисав Марјановић и Зоран Тасић. Сви рокери су свирали само гитаре.

aan_0322На гитаријади у Београду 1967. године рангирани су на четврто место по популарности у Југославији. Каријеру  први рокери Крагујевца су завршили као ВИС Заљубљени. Тонски запис ЦД „Отргнуто од заборава” из  1967. године са концерта из Заставине баште издали су после 40 година. Иначе, тон мајстор који је снимио  концерт, био је њихов пријатељ Жика Тракић. Сниматељ  је то забележио на једном „Ухеру”, чуду технике шездесетих, а сада Vintage магнетофону.

  Крајем четврте деценије потиснута ликовна енергија враћа га четкици и платну, поново се дружи са четкицом, бојама и сликарима. Животну сликарску школу преузима праксом код легенде крагујевачке ликовне сцене професора Раше Стевановића. Заједничко дружење и осликавање пејзажа Шумадије крунисали су и заједничким изложбама.

 Прву самосталну изложбу приредио је 1987. године у Дому синдиката у Београду. Повод леп, четрдесетогдишњица постојања и рада његове фирме „Југопетрола”. Одскочну даску је искористио,  следе позиви на  Ликовне колоније. Стиже и признање, награда за сликаре аматере Србује у Ужицу. Прва награда за „Мртву природу” коју је добио 1990. године. Награда му даје крила и још агилније слика и наставља  самостално да излаже. Серију изложби афирмисаног самоуког сликара започиње 1993. године у Деспотовцу на „Првим данима духовности”, па у Свилајнцу за Дан града.

 Да није џабе похађао економију и стекао искуство менаџера у Југопетролу доказује организовањем тематских наступа ликовних уметника. Своју љубав ка Радничкој колонији и Крагујевцу 1999. године, уз подршку Скупштине града Крагујевца, толкује уз помоћ најбољих градских сликара на Ликовној колонији „Стара колонија које више нема”, поводом 70 година постојања насеља. Изложбу у Епархијском дому отворио је легендарни Колонац, професор Душан Николић Дуле Немац. Поставку преноси априла 2000. године у Дом синдиката у Београд. До 2010. године укупно је организовао шест ликовних колонија које су Крагујевцу оставиле 55 ликовних дела.  

 Одласком у пензију радно место премешта у улицу Војводе Петра Бојовића број 50. Улаз  са улице и из дворишта у „Уметнички атеље Пинки” и „Галерију Исидора” угостио је многе врхунске уметнике из Југославије и Србије.

Порив да организује јачи него икад,  у родни град враћа своју школску другарицу из гимназијских дана Ољу Ивањицки. За дан града 2005. године, на Ђурћевдан, у Галерији Народног музеја организује изложбу својој пријатељици.

000_4993 Љубав ка естетици, екологији  и вредне руке које је пренео из атеље у двориште праве чуда, која су морала да буду примећена. Највећи европски часопис за баштованство из Београда „Моја лепа башта” 2007. године донео му је награду.

У организацији Скупштине Града и Комуналне полиције добија 2011. године Прву награду за „најлепше двориште” у Крагујевцу.

 Инспирација 2011. као никад, посебно Словачким спомеником из Шумарица, резултира организовањем Удружења  „Словенски корени”  и остваривањем сарадње са Галеријом Народне уметности из Ковачице. Чувеним наивцима организује изложнбу 2012. године у Галерији Народног музеја у Крагујевцу.  Сели је у хотел „Нова Звезда” у Врњачкој бањи за дане Бате Стојковића. Излаже „Јорговане” у Краљеву 2011. године са  Ликовним удружењем Јелене Анжујске.

dsc_9573

  У свом препознатљивом амбијенту ретког цвећа и украсног дрвећа у Ноћи Музеја 2012. године излаже са Голубом Миаљевићем: Пинки „Јорговане Јелене Анжујске”, а Голуб „Старе куће”.

Исти повод, исто место 2013. године презентира своје најбоље радове, а скулптор Верица Ракетић своје дуборезе.

 На Калемегдану 24. маја 2015. године излаже поставку „Јорговани Јелене Анжујске”, па их сели у  Француску кућу у Краљеву.

На међународној изложби У Лапову 2015. године добија награду за сликарство од Културног центара Лапово.

 „Сликар Љубиша Јелић Пинки веран је својим почетним и стално продубљавањим опредељењима у трагању за унутрашњим лепотама, а у формалном смислу експресионистичком обрадом, коју каректерише еруптивна снага неконтролисаних потеза који у коначном учинку дају убедљиву, скоро до савршенства изведену хармонију у служби слике. Његове слике делују безбрижно, лепршаво и лако, што је тежња праве уметности. Гледајући његове племените букете цвећа, зелене пределе са потоцима, рекама, кућама и ливадама, човек на тренутак одлута у неки имагинарни врт и за час заборави суморну стварност и све присутнију људску трагедију”, забележио је  сликар Раша Стевановић.

 „Љубиша Јелић је препознатљиви пејзажиста, утања у околину свога краја и разиграним колоритом оживљава пределе брдовите Шумадије. Мртва природа је садржајни опус Јелићевог ликовног стваралаштва у коме је наглашена складност како по карактеру продужетка тако и по колоритима.

Он ставља у једнак однос боју и цртеж, настојећи да тај склад прожме целину слике”, написао је др Слободан Милеуснић, историчар уметности.

  „У пребирању по својим упадљивим и скривеним талентима, Љубиша Јелић је одавно наслутио изазове сликарства. Понесен девизом, која је подразумевала радост сликања, с временом прераслом у насушену потрбу да се отклони равнодушна свакодневица, он се самониклом колико и спонтаном открићу посветио доследним убеђењем. Заведен магијом палете и моћима киста, свестан да се уметност препознаје по основу виђеног, а доказује повером осећања, он се досадашњим делим и сликама препустио препустио стваралачком позиву. Искрено веран изворима властитих надахнућа чежње сатканим сценама простора минуле иделе, он је савршено тачно открио светлосне сензације тако и боје тла, управо онај својеврсни локални тон засут патином времена протеклог у прошлост”, описао је стваралачки опус Драгутин Тошић.

 У разговору који смо водили овог пролећа заједнички кујући планове за сарадњу Љубиша ми је рекао:

 Како описујеш себе?

Нисам стрпљив. Везан сам за своју прошлост. Свакојаки су ми судили у животу. Упијао сам тонове Корнел Траилова. Сликарске визије увек су ми везане за љубав. На слици је најлепши цвет „јоргована”. На пут сам увек кретао у мокасинама. Краљество је моје моја породица. Најбоље се сналазим кад затворим капију са моје стране. Моје самопуздање и вера у себе једина су покретачка енергија.

Како си добио надимак?

 Председник Тито и Јованка  били  су одушевљени приказаним вештинама спортског друштва Партизан.  Тито је само мени пришао, загрлио ме и питао ме да ли желим да се сликам са њим. Наравно да сам желео и тог тренутка сам од другова добио надимак „Пинки”. У Соколани је била и Ликовна секција, коју је водио неки Барлов. Ја сам био стално присутан на њиховим часовима и гледао старије како раде технике уља! Одмах сам мотиве, пејзаже које сам запамтио цртао код куће на мојим блоковима.

 Ко је у младости утицао на Пинкија сликара?

Дуге шетње са Милошем Максимовиће са којим сам расправљао о уметности и формирао своје ставове крерио је мој стил. Јефту Аздејковића сам подсећао на Бројгела како ми је објаснио „снажним покретом еруптивне снаге у изражавању светлих акцената”.

Где је становала Оља Ивањицки?

Живела је у улици Димитрија Туцовића број један.

Неостварена жеља?

Нисам успео да Ољи Ивањицки испуним жељу да у кругу Фабрике аутомила ослика једног стојадина, наше национално возило.

Максима у ликовности?

Задатак је слике да својом лепотом призове у човеку живот, љубав и импресију према бојама природе, да дотакне душу и пробуди веру.

Љубав ка Јелени Анжујској?

На манифестацији Удружења Јелене Анжујске из Краљева излагао сам 2011. године за Први мај.Ту поред реке сам заспао и сањао славну српску краљицу. Сањао сам Јелену Анжујску која ми је у сну рекла: „Мене је српски краљ Урош освојио љубављу, јер је посадио јорговане у част мога доласка путем коим сам дошла. А ти, Пинки мој, насликај све јорговане из Долине Јоргована, које је мој муж посадио”. Ту велику инспирацију „бренд Србије”остварујем и испуњав завет, сликајући јорговане и садећи их свуда по Србији.

Планови сликара Пинкија?

Желим да поставку „Јорговани Јелене Анжујске” преселим у Француски клуб у Београду, па у Провансу или Анжуј.

Природa и екологија?

“Без муке се слика не наслика”, рече један крагујевачки сликар. Без љубави према сликарству не може се далеко стићи. Моја љубав према ликовности настаје из жеље за дружењем са природом и бојом која је окружује! Тај рајски врт, како ја називам природу, снажно је у мени покренуо истраживачки и стваралачки дух. Он нможе да се победи! Jа настављам да је на мојим сликама дочарам и успоставим трајни контакт између мене као човека и природе. Моју везаност за њу никада нећу изневерити. Бићу природан јер у природи живим. Природа и свет у коме живим моја је вечна испирација.

 Медији те прате, новинари те воле!

Не заборавимо да је Крагујевац „пијемонт српства”, где је зачета српска држава, а кнез Милош први колекционар уметничких слика. Ја сам део урбане историје града, како је написао Зоран Мишић. Све што је добро у Србији кренуло је из Крагујевца, нису битне дипломе, већ памет и спосбност.

aan_0343

 

 

pinki-i-t

 

 

 

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.