dugi mostovi od drveta uranjaju u more
malo zborano more na kraju tvoje ulice
grad sa očima tuge i mirisom noći
okrenut je kamenom pejzažu
osećam dok gledam u tvoje prozore
tvoju kuću skrivenu širokim zelenim lišćem
i dugim popodnevnim senkama
bakarne čestice u kosi
so pod jezikom
prazninu u svemu što dotičem
dok tako izgubljen na pustoj ulici
stojim zaboravljen u vremenu
vidim kako odlaziš bez okretanja
odlaziš u drugo vreme
odlaziš ko zna gde
nemoćan pretvaram se u kamen
u prugu voz crknutog psa
sneg velikog parka
koji smo gazili na tvoj rođendan
u mostarske kiše
drveni most sa koga smo skakali u talase
nekih srećnih godina
tvoju belu rolku mekano ćebe crne čarape
kariranu kratku crveno belu haljinu
i to jutro svetlo prozračno jutro
u kome idem kraj tebe i divim se tvojoj vitkosti providnosti
kosi krupnim očima
uplašen tolikom srećom
golubovi kao prasak poleću sa oluka
dugi mostovi od drveta uranjaju u more
više ništa nemam da ti ponudim
sem praznine u svemu što dotaknem
više ne postojim
ne stanujem ni na jednoj adresi
stojim na toj ulici obasjanoj jutarnjim suncem
i znam odatle nemam više gde da odem
i znam ti postojiš samo u mom snu
i znam nikada više
nećeš tako mlada i tako lepa
proći kroz bilo koje jutro večnosti
dođi u moj stan
sviraću ti baha
na starom petrofu i o ljubavi ili o životu
pričati zagledan u daljinu
kao da se stvarno razumem u te stvari
