Probuđen sam, a kao da sam čitav život snio,
kod očiju kao da sam slep bio.
Ustao sam, oprao zube, lice umio
i shvatio da nisam video njen pogled mio.
Živim li ja za to da nju ne gledam,
da budem bez nje dok dušu Bogu ne predam?
Šta to radiš, o glavo luda,
smrzla ti pamet od ovog studa.
Sagoreli obrazi od ljudskog stida
dok telo u svojoj želji rida.
Šta to činiš, o bezumni čoveče,
da ideš u krevet bez nje svako veče?!
Da se budiš bez nje svako jutro,
odbaciš stazu sreće koju si najzad utro?!
Da te svaki sekund svakog dana
boli kao solju razjedena rana?!
Probuđen se probudi, na zemlji su ipak samo ljudi.
Čoveče, nisi ti taj koji odlučuje, a ponajmanje sudi.
Sudbina te, poput iz ruke puštenog goluba ka njoj vodi,
otvori oči i raskrili se u svojoj plavetnoj slobodi.
