Čini mi se da je mnogo toga u vodu palo
i da se plavi krugovi stalno po propuštenom šire.
Udžaba je to što se mnogo toga već znalo
kad đavolci iskeženi iz moje slabosti samouvereno vire.
I onda rešim, i kažem:„Dosta!“
Pa brže-bolje obećam sebi mnogo toga,
a već sutra, poput vernika što beži od posta
bežim i ja od obećanja moga.
A đavolci se grče, od smeha plaču
i hraneći se slabošću mojom postaju sve veći,
baš kao kad splačinama toviš krmaču
očekujući da sa sitošću uživaš u sreći.
Slabost se strelovito širi, masa uvećava…
Postajem debelo, podočno, uplakano čudo.
Dok mi u salu polako nestaje glava
đavolci mi kažu da izgledam “ludo“.
Pakujem u sportsku torbu nepostojeće stvari,
šutiram u prašnjavi ugao smrdljivo ćebe.
Stomak zavija, nema šta da vari…
Počinjem, il` možda nastavljam, da bežim od sebe.
