Kad mrak prekrije dane,
kad ti sred mrkle noći zora svane,
kad ti pod prozorom vetrić šane:
– On je čovek za tebe, moje lane.
Utonućeš polako u mekoću postelje svoje,
u snovima ću ti doći.
Počećeš da priželjkuješ poljupce moje,
a da li ću i ja tada moći?
Ko će s kim u postelji biti,
ko će od kog pogled želje kriti,
ko će tople suze liti,
ko će s kim tada sniti?
U snovima ću ti doći
kad san prekrije mrkle noći…
Zagrljeni, u susret zori ćemo poći…
A, da li će se tako i u javu moći?
Kad san pukne, k`o mehur sapunice,
kad pogledaš ujutru svoje lice,
lice bez snenog poljupca moja…
Da li će i dalje na njemu biti rumena boja?
Da, pojaviće se duga posle kiše.
Da, moći će lepo da se diše.
Da, svakako će srce kucati i jače i tiše.
Ali, da li će te od mene voleti iko ikad više?
