Poezija čiji stihovi ostaju pod kožom
Mislio sam da za života nikada neću doživeti poeziju koja će me dotaći snagom kojom me je nekada doticao Mika Antić. Namerno uzimam njega za primer, jer je malo autora koji su umeli da se kroz jednostavnost toliko poigraju ljudskom dušom. Njegov stil bio je pitak, zavodljiv, emotivno razoružavajući — upravo zato večan. Razumeo je ono što mnogi zaboravljaju: da se najveća lepota krije u jednostavnosti.
Verovao sam da se takva poetika više neće ponoviti. Bar ne za mog života.
I zato me iskreno raduje što sam se toliko prevario.
Danas imam zadovoljstvo da vam predstavim autora o kojem možda nećemo saznati ništa više od onoga što sam poželi da nam otkrije. I možda je upravo u tome njegova posebnost. Njegova poezija govori više od bilo kakve biografije. Ona ne traži pažnju — ona je osvaja. Ne pokušava da impresionira formom, a ipak ostavlja utisak retko viđene književne zrelosti.
U vremenu kada se emocije često izgovaraju glasno, Johann_d piše tiho. Ali upravo ta tišina odzvanja najduže.
Njegovi stihovi ne služe da budu samo pročitani. Oni ostaju. Dotiču. Suočavaju nas sa sopstvenim ranama, sa ljubavlju, odsustvom, čežnjom i onim delovima nas koje najčešće skrivamo čak i od sebe.
Možda je zato anonimnost koju bira potpuno prirodna. Jer kada poezija poseduje ovakvu snagu, lice autora postaje manje važno od onoga što ostavlja u čitaocu.
Zbunjen sam, ali istovremeno i počastvovan prilikom da upravo ja vodim ovaj razgovor. I moram priznati — ovo je verovatno najteži intervju koji sam radio. Ne zato što je teško postavljati pitanja, već zato što njegova poezija često deluje kao da je već rekla sve.
Ipak, pokušaćemo da zavirimo iza stihova. Da razumemo tišinu između reči. Da makar na trenutak dotaknemo svet iz kojeg ovakva poezija nastaje.
Imaš li mir dušo
Eto mene a tebe nema…
tužno je malo,
srce je napola pokidano.
Imaš li mir dušo?
I dalje se oslanjam jednom rukom,
osećam bolne ugrize u grudima.
Kako da se pozdravim sa mojim snovima.
Još uvek maštam svoj obraz na tvojoj šaci,
poljupcima ti prste brojim,
da mi osmehom na usnama svratiš.
Kako mi se sada uspavljuješ?
Imaš li mir dušo?
Ima li kraja ovoj boli?
Kao planina koja raste…
Ne prestaje diže se ka nebu,
gurajući iznad maglu usijanu
i svakoj suzi šalje novi plamen,
pretvara ih u paru,
da ne padnu na kamen,
da se od bola ne izgužvaju.
Imaš li mir dušo?
Ko je zapravo Johann_d?
Šta biste želeli da podelite sa nama o sebi, mimo poezije?
Ja sam samo čuvar zaboravljenih reči.
Živim najčešće između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti. Pojavim se u trenutku erupcije neizrečenih čežnji i boli kao tihi saputnik u ljudskoj potrazi za smislom iskrene ljubavi.
Možete li nam otkriti nešto o svom obrazovanju i koliko je ono uticalo na Vaše stvaralaštvo?
Moje formalno obrazovanje i posao kojim se svakodnevno bavim pripadaju svetu pravila i dužnosti. A poezija je prostor gde te forme nestaju u kojem sam samo običan čovek pred belim papirom.
Dva potpuno različita sveta, pri čemu me jedan svet drži čvrsto na zemlji a drugi mi dozvoljava da maštam i letim.
Kakav život danas vodi Johann_d, van književnosti i pisanja?
Moj život van književnosti i pisanja je zapravo život sasvim običnog čoveka, svakodnevan, prozaičan i prizeman.
Poezija nije moj način života, već moj način da jedan običan život preživim.
Za umetničke duše često se kaže da vreme i mesto rođenja nose određenu simboliku. Kada i gde ste rođeni?
Rođen sam u Makedoniji, pod njenim suncem koje nosim u krvi. Ali moj dom i svakodnevni život već godinama su u Srbiji.
Živim između te dve melodije – jedne koja me je rodila i druga koja me je oblikovala.
Da li ste ikada zamišljali da ćete pisati poeziju? Možete li opisati trenutak ili emociju koja Vas je prvi put navela da pišete?
Pišem bukvalno odmalena, otkako znam za sebe. Moje prve reči i stihovi nastali su pod suncem Makedonije, a to traganje za lepotom mašte nastavilo se i ovde u Srbiji.
Istražujući Vašu poeziju, stiče se utisak da ona istovremeno predstavlja i lično zaveštanje i svojevrsni putokaz ljudima izgubljenim u boli. Da li se kroz patnju dolazi do dubljeg razumevanja sebe?
Naravno da nas lepi trenutci čine srećnima ali tada mi živimo na površini svojih navika. Bol i patnja nas primoravaju da zaronimo u sopstvene dubine i upoznamo svoje najdublje slojeve, a to iskustvo je često ključni izvor inspiracije. Svaki proživljeni ožiljak postaje reč koja možda može da uteši nekoga.
Vaše pisanje ne deluje kao demonstracija književnog umeća, iako je zanatska zrelost nesporna. Deluje kao pisanje iz čiste emocije. Šta je za Vas prava ljubav i kako je čovek može prepoznati?
Možemo poznavati sva pravila metrike ili versifikacije, ali ako u stihu ne osetimo ožiljak koji boli ili osmeh koji grli, stih ostaje prazan. Istinsko umeće je hrabrost da budete ogoljeni pred čitaocem.
Ljubav… Živimo u vremenu kada je reč “Ljubav” potpuno devalvirana i zloupotrebljena. Izgovara se olako, a iza nje često stoje sebičnost, koristoljublje, posesivnost.
Ljubav nije glasna, ljubav je tiho trajanje. Ona se prepoznaje u spremnosti da sa nekim podelite i najobičniji dan čak i kada se reči potroše da ćutite zajedno. Ljubav pokazujemo kroz tiho prisustvo i poštovanje tuđeg bića.
San o snu
Izgubio sam sebe…
Ruke su mi zatrpane u zemlju
a duša napola ukopana u kamen.
Kao da mi je zagrljaj ugašen u plamenu…
Ja sam samo reka posuta trnjem,
koja zarobljena vrišti u sebi…
i nikada neće prestati.
Najprisutnije je ono što je odsutno;
glatke i nežne ruke.
Teško uhvatljiva lepota,
nalik na san o snu.
Kako doživljavate svet oko sebe i šta biste promenili kada biste imali moć da to učinite?
Svet oko sebe doživljavam kao prostor velikih kontrasta, ubrzan, bučan, često površan i bezosećajan pri čemu dominira materijalizam i koristoljublje u svemu. Dok sa druge strane u njemu i dalje diše tiha i skromna ljudskost koju moramo sačuvati.
Prvo što bih učinio, vratio bih ljudima dar za tišinu i slušanje, izbrisao materijalizam i koristoljublje, zamenio bih osudu razumevanjem i vratio bih težinu izgovorene reči.
Kako biste želeli da Vaša poezija utiče na ljude koji je čitaju?
Ne pišem da bih fascinirao publiku sobom već želim da moja poezija na neki način bude lek i utočište, da se oseti „stvarnost“. Voleo bih da moji stihovi pomognu ljudima da uspore, skinu odbrambene maske i ponovo otkriju lepotu iskrenog davanja. Ako bar jedan čitalac, nakon što pročita moju pesmu, oseti unutrašnji mir ili dobije hrabrost da tiho, bez velikih reči, pokaže ljubav nekom biću, znaću da moje pisanje ima neki smisao.
„Eto mene, a tebe nema… Imaš li mir, dušo?“ — stihovi su koji su me prvi put doveli do Vašeg stvaralaštva i ostavili snažan trag. Herman Hese je pisao da se život rađa tek kada se jedan svet sruši. Šta je ova pesma promenila ili rodila u Vama?
Herman Hese nas je naučio da se svaki novi život rađa iz ruševina starog. Moja pesma ne pokušava da spreči rušenje, niti da ponudi jeftinu utehu. Rodila je veru u prvu sledeću zoru i mirno prihvatanje života, ma kakav god život bio.
Želim da moji stihovi u ljudima promene način na koji gledaju svoje slomljene delove da u njima ne vide kraj, već prostor kroz koji ponovo može da prođe svetlost. Voleo bih da moja pesma rodi hrabrijeg čoveka na ruševinama starog.
Vaše pesme ne zvuče kao klasične ljubavne ispovesti, već više kao unutrašnji monolozi. Da li poeziju doživljavate kao razgovor sa drugom osobom ili sa samim sobom?
Moje pesme su pre svega moj razgovor sa samim sobom. To je suočavanje sa sopstvenom tišinom i pokušaj da objasnim samom sebi bol.
Zašto je, po Vašem mišljenju, ono što nestane često snažnije od onoga što ostane?
Život nas uči i tome da je ono što nestane često mnogo jače od onoga što ostane. Ono što je ostalo seli se u našu tišinu. Moje pesme su upravo razgovor sa tom moćnom prazninom. One pokušavaju da pretoče u stih ono što su oči izgubile, a duša zauvek zadržala i nada se ili ne. Kroz taj gubitak mi zapravo menjamo sebe i učimo koliko smo sposobni da duboko volimo.
U Vašim pesmama nema mnogo direktnih objašnjenja. Verujete li da poezija treba pre svega da se oseća, a ne da objašnjava?
Poezija se oseća, ona se ne objašnjava. Svaki pokušaj da se stih pretoči u definicije i analize zapravo ubija njegovu magiju. Pesma je živo biće ili vas dotakne ili prođe pored vas.
Vaši stihovi često spajaju nežnost i bol u istoj slici. Da li su za Vas te dve emocije nerazdvojive?
Verujem da prava ljubavna poezija nastaje upravo na tom mestu gde se proživljena bol ne pretvara u gorčinu, već u duboku nežnost prema voljenoj osobi.
Nežnost bez bola često sklizne u površnu patetiku a bol bez nežnosti postaje mračan. A ljubav nije mračna niti je patetična.
U Vašem pisanju prisutna je snažna vizuelnost. Da li slike dolaze pre reči ili reči pronalaze slike?
Često me pitaju kako nastaje pesma. Nikada ne stvaram stihove od slova već od unutrašnjih prizora i slika a koji se od osećanja stvore. Te slike počinju da traže svoj glas a reči same dolaze da ih uokvire.
Ujutru
Dušom te dočekujem,
žedan sam te.
Uzalud ispijam vodu kojom si umivala lice.
Nije dovoljno da rana boli,
stavi mi ruku na krv…
nisu ti prsti studeni.
Osetiš li kako mi kosti vrište,
dok se u tvoj osmeh presvlače,
ujutru…
Najlepša si kada se budiš.
Kako reagujete kada čitaoci u Vašim pesmama pronađu sopstvene rane i sopstvene priče?
Kada čitaoci u mojim pesmama prepoznaju sopstvene rane i životne priče, moja prva reakcija je tiha tuga… znam kako je. Ali isto tako to je trenutak u kom moja poezija prestaje da bude samo moja i postaje zajedničko utočište. To je moje najveće moguće priznanje.
Šta biste voleli da čitalac ponese sa sobom nakon susreta sa Vašom poezijom?
Kada bih mogao da biram šta će čitalac poneti nakon susreta sa mojim stihovima, ne bih tražio aplauz ni pamćenje mojih reči niti mene. Voleo bih da ponese mir, da se podigne glava i da se bori. Nema predaje.
U više navrata isticali ste važnost anonimnosti. Zbog čega Vam je ona toliko značajna? Da li mislite da bi javno eksponiranje promenilo Vaše stvaralaštvo?
U svetu gde svi žude za pažnjom, priznanjima i svetlima reflektora, moja želja da ne budem poznat jeste svedočanstvo da poeziju pišem iz čiste, iskonske potrebe duše, želim da vratim dostojanstvo reči “ljubav” i da naučimo kako se istinski voli. Ne tražim slavu za sebe već dom i utočište za moje stihove. Moja jedina želja jeste da moje pesme budu veće od mog imena i mene.
Šta biste poručili mladim umetnicima i ljudima koji pokušavaju da pronađu svoj glas kroz pisanje?
Ne žudite za slavom i prepoznatljivošću. Najveća zamka za umetnika je želja da bude poznat. Kada postanete rob svog imena ili tuđih očekivanja, gubite slobodu. Pišite i stvarajte iz čiste, unutrašnje potrebe duše. Pišite tako da vaše delo zaživi u srcima čitalaca a ne vaše ime.
I sam sam autor dve zbirke poezije i kroz svoj rad pokušavam da prenesem određene vrednosti i poruke čitaocima. Koju biste poruku Vi poslali svom postojećem, ali i budućem čitalaštvu?
Prava ljubav izvire iz čistog izvora, bez obzira na to šta reka usput sretne neka voda ostane uvek bistra…
Volite iskreno i čisto.
I za sam kraj — gde i na koje načine publika danas može čitati Vašu poeziju?
Na žalost nisam izdao do sada ni jednu zbirku što ne znači da ne razmišljam o tome, ima vremena. Trenutno sve moje pesme se nalaze na instagram profilu @johann_d_
Poštovani Johann_d,
Hvala Vam na ukazanom poverenju i prilici da razgovaramo o poeziji koja se ne zaboravlja lako. Bila mi je čast da makar na trenutak zavirim u svet koji stvarate svojim stihovima.
U ime ekipe magazina „Pokazivač“, kao i u svoje lično ime, želim Vam mnogo inspiracije, mira i stvaralačke slobode.
Srdačan pozdrav i svako dobro.
