Opet ti pišem, da ne pričam sama…Danas se baš nešto osećam ostavljeno. Možda je to samo zbog naglih prolećnih kiša, ili zbog ovih prazničnih dana.
Sad bi mi rekli: Tako je svima, takva vremena.Uvek sam teško pratila veme, pa zato ćutim. Kao magla se spustila tišina, pa sve češće sa njom drugujem.
Odlaze ljudi, na božije pute, bez reda i poretka.Odlaze prijatelji preko bela sveta, odlaze njihova i naša deca. Prepun mi je život odlazaka. Sve nas je manje, kud god da gledam. Zatvorili smo kapije, zaključali vrata, da lakše sačekamo nova ostavljanja. Smeškamo se, a žurimo. Pozdravljamo se, a mislimo o nečem sasvim drugom. Viđamo se, samo kad moramo.
Ponekad me uhvati tuga, pa sa njom šetam kroz vreme.
Nisu svi odlasci bili neminovni.Ostavljali su me ljudi, i zato što su bili bolji i uspešniji, i zato što moj uspeh nisu mogli da podnesu. Stajali su kraj mene, ali su bili previše daleko. Glumili smo da se baš dobro znamo, a prvi put smo videli ko smo. Boleli su i ti odlasci, ali sam i tada ćutala.
Ne znam, da li bi bilo bolje da sam im priznala, Da sam naglas plakala, da sam molila. Ne znam.
Možda je uvek bilo isto, možda je i danas jednako svima, ali mi više nismo isti. Možda je mladost jača od magle, tišine i samoće.
Možda je vreme da se zapitamo, sa kim ćemo ostariti.
