Ne sećam se da je moj rodni grad imao bolju devojku od Marije Stevanić.
Iskreniju, direktniju, lepšu, borbeniju, dražu.
Pamtim je još kao klinku, kao nežni, a prkosni cvetak…
Sve je znala: da igra, glumi, peva, slika — šta god.
Osoba sa kojom razgovori nikada ne prestaju.
Nije znala samo jedno: da ćuti na licemerje.
A u odnosu na nju, mnogi su bili licemeri.
Bila je neverovatan spoj dobrote i istinoljubivosti,
otvorenosti i poštenja,
snage i tananosti.
I upravo je to, čini mi se, trošilo: preveliko davanje
i sudar sa hladnim svetom koji je od nje tražio da bude nešto drugo, lažno nasmejano.
Nije joj data prilika da bude ono što jeste.
Mnogi su o njoj govorili loše, a nisu razumeli da je njoj loše.
Ili ih nije bilo briga.
Imala je more talenata, ali šta vrede ti talenti u sredini koja ih briše?
Sve su to ožiljci, nezaceljene rane.
Letos su bile tri godine otkako je nema.
Nosila je nesnosnu količinu bola i nepravde koju je krila.
Tek kasnije, kada sam čitao njene dnevnike, video sam kroz šta je sve prolazila
i ko joj je sve nanosio rane…
Ne diže se ruka na sebe tek tako.
Prkosila je, borila se, pevala, igrala, ali nije mogla.
Pritisak je bio jači.
Pošto smo iz istog grada, naslućivao sam njen nemir,
ubeđen da je dovoljno jaka da sve to podnese.
Nije mogla.
Ostavila je dvoje dece i sestru.
Ostavila je more talenata i lepote.
Ostavila je najdivnije roditelje na svetu.
Nismo je ispratili kako dolikuje,
Nije dobila nijedan mural, nijednu klupu u parku, nijedno drvo, nijedno izvini, nijedno kajem se, nijedno oprosti…
Nismo je ispratili kako treba, ne njeni najbliži, nego grad,
koji je sav u običajima i normama, a ispod te površine —
pakao frustracija koje vrište,
licemerje koje zaudara na izveštačenost,
I jeftinoća, na svakom koraku.
Sve je to Marija osećala i znala.
Za razliku od mnogih, govorila je jasno i glasno.
Proglašavana ludom, narkomankom i šta sve ne,
a bila je samo jedna lepa i napaćena duša
kojoj nije dovoljno dato.
Tačnije, njoj nije ni bilo potrebno puno,
osim da je ostave na miru i da postoji neki kutak gde bi se duše slične njoj okupljale.
Većina se zadovoljavala prosekom, onim — „ćuti da nije gore“.
Ona nije.
Htela je više, bolje, ali negde zaglavljena, zaključana.
Vrištalo je mnogo šta iz nje, ali umesto razumevanja, slušali smo o njoj samo predrasude okoline,
koja vlada tako što umanjuje sve i svakoga ko se izdvaja,
koja te prizna tek kada te nema, pa te vrlo brzo zaboravi.
Marija se ne zaboravlja.
U par navrata smo se čuli telefonom, ali sve je to ništa
naspram onoga što sam mogao da joj kažem.
Kome je mogla da ode?
Lokalnim psiholozima i psihijatrima,
koji ni sami sebi nisu pomogli,
kojima danas nešto kažeš, već za koji dan svi znaju,
koji ne žive od toga da pomognu, nego da se predstavljaju kao da pomažu,
dok duša strada.
Preosetljiva je bila na laži, foliranja, a na to je bila osuđena,
kao da joj niko nije dozvoljavao da bude ono što jeste.
Malo-malo, pa je neko napadao zato što je nešto javno rekla.
I što je najgore — sve su to bile istine.
Samo sredina na to nije spremna, osim na onu istinu koja se sviđa svima,
a to je bućkuriš svega i ničega,
od koga se njoj povraćalo.
Pronašao sam bio jednom njen grob, još je bila samo zemlja,
i taj nepodnošljivi osećaj kada nekoga nađeš, a ne postoji.
I sramota te je dok je nisi našao,
dok je još sve bilo ok, makar na površini.
I dalje osećam njenu bol, očaj, nemoć.
I dalje osećam sve to, i dalje ne možeš ništa.
A život se tako prokleto nastavlja, kao da ništa nije bilo,
osim njenim najbližima.
Jednom sam zagrlio njenog oca
i preneo mu svoja osećanja.
Isto tako i sa njenim majkom,
Koja svih ovih godina jedva da je izašla iz kuće…
Stidim se, ne samo pred njima,
nego pred celim svetom,
što ništa nisam uradio više za nju.
Savršeno ništa.
Da je bar zaštitim, pokažem joj neki drugi put…
Ali, kao i mnogi, nisam znao da je toliko ozbiljno.
Onda sam saznao da je nema.
Onda sam zanemeo.
Onda sam zaćutao.
Kao i svi.
Život ide dalje, ali bez nje.
Marija je jedna, a mnogo je Marija i tek će ih biti,
koje imaju sve, ali i okean nepravde koji ih ranjava ne da mira.
Nekad je samo ljubav dovoljna,
i ono „razumem te i saosećam sa tobom“.
Ništa više.
A uglavnom nije dobijala ni to.
Zašto?
Kako?
Shvatiš tek posle,
kada više ne možeš ništa
osim da joj čuvaš i sačuvaš dostojanstvo.
Bar tada.
Naknadno.
