Ne postoji ništa teže
od samoće i osećam se kao
nedozrelo voće puno gorčine
koje čeka sunce da sine.
Deda svakodnevno čita novine
i ukrštene reči rešava,
a meni se sve češće dešava,
sve mi se više čini
da se osećam kao svetionik
na uzburkanom moru –
na vetrometini.
Kad kažem babi:
„Baba, hajde da se igramo“,
ona dobije još jednu boru
na čelu bledom, pa kaže:
„Ne mogu zbog reume.
Igraj se sa dedom. Deda sve ume!“
A deda nad novinama drema
ko mačak kraj tople peći
i čeka kad će u krevet leći
da odmori stare kosti.
Mame i tate obično nema,
jer brinu o mojoj sreći
na seminaru u Hvaru
ili na Bledu.
Ponekad svrate kao gosti
u stan i donesu mi lutku
da se tužno gledamo
kad ih obaveze ponovo
na put odvedu.
A ja! Ja i dalje sunce čekam
da sine sa nebesa
dok se kiselo cerekam
jer rastem sama u ledu.
Sa lutkom šapućem često,
samcijata ko blesa,
da ne probudim babu i dedu.
