Sad kad prsti sreće kroz kosu prolaze,
crvenkaste misli euforično su zadah iza vrata,
shvatam koliko boli ćudljiv korak što se srcem razljeva,
vjetrovi niotkuda otpušu kišobran.
Šta i ko si, kišo ti?
Sad kad sunce nedostupno valja nekad smežurane obrve,
nad rasutim kamenjem,
zelenim poljima izmami se nit rumenila,
shvatam, čizma tuđinska satire osvijetljene puteve,
nemoć šara i najdalje kuteve.
Ko i šta si, oblače ti?
Sad kad naučih smijati se oluji bez obzira kuda nosi,
izgnana bol s grebena je duše.
Bio bih blagi povjetarac,
zapirkao ljupko svima nosiće.
Sve loše da izbrišem, a ostavim dobro.
(2015)
