fbpx

A tako smo lepo počeli… 01. poglavlje – Crne Duše: Bezdan

Prekid je gnusna stvar.

Ne uvek, doduše. Recimo, ako je nekome ljubavna ili bračna veza nasilna i toksična, onda je prekid više nego potreban. Ropstvo takođe ima korist od prekidanja. Istorijske ere se prekidaju svaki dan radi nečeg boljeg, samo da bi to nešto postalo gore do sledećeg neminovnog prekida.

Ali je prekid gnusna stvar onda kada prekida nešto novo a dobro, vredno pažnje, inovativno, kolotečinokršeće. Džefri Čoser je, na primer, preminuo pre nego što je uopšte završio i prvu polovinu svog magnum opusa „Kanterberijskih priča“. Kolridžov „Kubla Kan“ je ostao nedovršen jer ga je, u trenutku zapisivanja pesme nakon buđenja iz sna, prekinula Persona iz Porloka, neki nasumični lik koji je kucao na vrata u to doba; zbog tog prekida, Kolridž je zapisao samo jedan deo pesme, početak, a ostalo zaboravio. Nalik Kolridžu, jedan moj ortak ima često ovakve prekide; kao programer i zaljubljenik u SF, kad god sedne da piše nešto, kada dobije odličnu ideju, zovu ga njegovi matori da pomaže oko kuće (a pošto živi na selu, „pomoć“ je lep sinonim za mukotrpan rad). Po povratku za tastaturu, jedino što može da uradi je da slegne ramenima i smesti umornu glavu na jastuk, sine linea in Microsoft Verbo.

Prema tome, averzija prema prekidima je jasna kreativnim ljudima. Stavite se sada u položaj stvaraoca, umetnika, pisca. I to baš onog koji želi da ispriča dugu priču, iz više delova. Pa onda zamislite (nije teško) sredinu koja je sve samo ne podesna za objavljivanje takvih priča. Kao Srbija ranih dvehiljaditih u domenu stripa. Strip se tek polako, sramežljivo vraćao među ljude, a svaki domaći projekat koji je tvrdokoričeno albumsko izdanje (a nije nešto od Kerca) je bio ekvivalent samoubistvu iz nehata. I naravno, rano odraslo, autorski nedovoljno afirmisano doba autora takođe figurira kao dodatni faktor još jednog mogućeg prekida, tačnije prekida s bilo kakvim daljim radom nakon jednog neuspeha.

foto: Ivan Veljković
foto: Ivan Veljković

Strip iz naslova ovog teksta, „Crne duše“, je samim tim unapred osuđen na propast svojim podnaslovom „1. Bezdan“. Prvi deo. Zlatno pravilo – čak i u Holivudu – je „ne planirati previše unapred“. Pravilo koje se donekle promenilo munjevitim probojem Marvelovog filmskog univerzuma, ali pravilo koje i dalje drži snagu za manje zverke. Unapred kraćenje duže priče sa izričitom svrhom da izlazi parcijalno uništava delo onog trenutka kada je deo broj jedan mlako (ili nikako) primljen od strane publike. Mada je bezbedno reći da „Crne duše“ scenariste Marka Stojanovića i ilustratora – i ko-scenariste – Predraga Ginevskog nisu videle neku primetnu publiku, a ni ona njih.

A da je sreće bilo (ona bi sa Bebekom spavala), publika bi se upoznala sa likom Belota i jednom lepom kvazisrednjovekovnom pričom, punom mača i magije, istorije i mitologije, isukanog oružja i oštrih očnjaka, izdaje i starih rana, kao i starijih prilateljstava i novih neprijateljstava. A Belot, plaćenik, nije jedini lik u ovoj priči. Tu je i Vilena, crnokosa demonesa i sveže bivša plemkinja. Tu je i Riđi, kapetan i Belotov prijatelj, sužanj Kraljevića i častan, odan vojnik. Tu je i neimenovani gospodar demona (u jednom trenutku nazvanih „Milanovi“; imenica u množini, ne prisvojni pridev), koji može da zaposedne telo nižeg demona i koji se već „susretao“ sa Belotom. Tu je i Bojak, naizgled nepotkovani mladi ratnik u službi Riđeg. A tu je i sam Kraljević, koji je okrutan i proračunat bez obzira na svoje godine. I naravno, tu su demoni koji ginu dokpred sobom kose i sa sobom odnose veliki broj ljudi.

E sad, svi ovi likovi su savršeno predstavljeni i donekle začeti za dalju analizu – za prvi album. Belotova priča najviše, a tek za nijansu manje priča Riđeg, je najbolje obrađena. Prvi doživljava tragediju na jednom od zadataka. Drugi radi nešto neopisivo na bojnom polju (istom gde je i sam Belot učestvovao, istom koji su samo njih dvojica preživeli). Vilenina priča je data tek u vidu njenog dijaloga upućenom podjednako Belotu i čitaocima. Ostali se tek pojavljuju i mahom ništa se o njima ne saznaje. Što je, opet, savršeno za prvi album. Taman se zagolica mašta i otvori pitanje „šta sledi?“, zarad rasta iščekivanja. Međutim, tog nastavka priče nije bilo, i po svom izgledu neće ga ni biti. A taman je došlo do jednog pravog šekspirovskog zapleta, koliko u narativnom zahvatu, toliko i u prenesenom smislu. Ama da je jedan, ali najviše pola koraka fali do već sledeće planirane akcije. Ali usud je hteo svoje, i „Bezdan“, album prvi ostade album poslednji.

foto: Ivan Veljković
foto: Ivan Veljković

Doduše, pored toga što je solidan početak sa potencijalom veličine prosečne ruske pokrajine, strip „Crne duše“ nudi i mnogo više toga, uglavnom na onom izakulisnom nivou. Ginevski je, pre rada na „Crnim dušama“, izlagao svoje radove kao deo beogradske strip škole „Đorđe Lobačev“ (i objavljivao štogod tih radova u ugašenom časopisu „Strip Vilajet“), a nakon toga uglavnom ilustrovao knjige i stripove za decu – bez ikakvog reda tu spadaju „Popularne bajke u stripu“ (sem njega, tu su učestvovali i Jovan Ukropina i Radomir Izgarević), „Montevideo, Bog te video“,nekolicinu stripova i slikovnica „Družine znanja“, itd. Dobar deo njegovog stila u „Crnim dušama“ je prenet na, recimo, „Miloša Obilića i Alu iz Rudnika“, doduše sa opravdano blažim pristupom. Sa scenarističke strane, čak uzevši u obzir činjenicu da je početnih desetak tabli ko-autorstvo crtača i scenariste glavnine, Stojanović pokazuje obrise njegovih skribomanskih trikova koje će koristiti i kasnije. Tu je igra rečima na gotovo svakoj tabli. Tu je dualnost u izražavanju ( par primera: „Kako je ono govorio stari, samo Bogovi znaju šta nas čeka u budućnosti…samo joj budale idu u susret bez čelika!“ i „Vidim da ste u stanju da raščerečite konja, gospodo…Da vidimo kakvi ste protiv njegovog oklopljenog i naoružanog vlasnika!“) koja će opet da iskače u „Vekovnicima“ i „Beskrvnima“ (npr. „Pošto je svaka slučajnost slučaj, a pošto svaki slučaj nije slučajnost…“). Tu je i fascinacija slovenskim mitskim bićima, iako dobrano pripitomljena; demoni su jasno vampiri, ili pak bliski istima, a pominju se i vodenjaci. Slovenska su i pokoja imena, kao Vilena, Bojak i Đukan (a ima ih još). Čak i svi – unutar stripovskog univerzuma – istorijski izvori podsećaju na domaće srednjovekovne spise, sa oduškom Tolkinovih. I naravno, likovi su maltene isti kao i većina kasnijih koje Stojanović smešta u glavne ili direktno sekundarne uloge. Belot, isto kao Luka Vranić i Marko Kraljević, ima dugu crnu kosu (barem u flešbekovima, mada kasnije ima jedan deo iste vezan u rep), u priču ulazi kao samotnjak, ima specifičan odnos sa naočitom ženskom personom unutar stripa, ima tešku tragiku u sopstvenom vremenskom perfektu, seje smrt gde god zakorači, itd. I naravno, za prijatelja ima atipičnu, kompleksnu individuu sa sopstvenim, podjednako komplikovanim istorijatom. Dok je Luka kreacija Dejana Vujića Drakule, Belot je tek delimično tvorevina Ginevskog, sa znatno mnogo više Stojanovićevog inputa (on ga je imenovao i dao mu karakter).

Sve u svemu, kao u slučaju „Zduhaća“ Antonijevića, Jakovljevića i Sretenovića, i album „Crne duše“ slavi dvanaest godina od svog izlaska, i jako je loše to što je podjednako (ne)poznat kao i onda kada je izašao. Prekid je Belotu postao očigledno gori neprijatelj od predvodnika Milana (množina, ne jednina), zategnutiji kanap od onog koji mu je kršio ruke dok je bio zatvorenik Riđeg. I ma koliko loše to bilo, gore je to da ovaj strip nije sam u svojoj muci. Mnogo je ovakvih projekata skončalo svoj vek na našim prostorima. Neki su životarili i kasnije, neki su vaskrsavani, neki su metamorfirali u nešto sasvim peto, a neki su se raspali na više drugih, takođe sa varirajućim uspehom. Ne vredi reći „nabavite ovo i tražite nastavak“, zato što je već 12 godina prekasno za tako nešto.

Ali nije kasno dati „Crnim dušama“ šansu da vas, za početak, lepo zabave. Bez prekida u tom poduhvatu.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).