fbpx

A tako smo lepo počeli… 11. poglavlje – Nićifor

Mnogo sam časopisa preturio na ruke. Em vezanih za strip, em onih drugih (muzika, celebrity kultura, satovi, „Nacionalna Geografija“, „Dečja Enigmatika“…btw, svaka čast onome koji se ovog časopisa seti, u sebi je redovno imao stripove). I nikada mi nije grđe bilo no kada naletim na časopis koji se nakon nekoliko brojeva ugasio. Iako nisam sklon završecima, volim kada je nešto fino zaokruženo, gotovo, sa svim parčićima na mestu. Valjda sam zato i pokrenuo potkolumnu na „Pokazivaču“ s nazivom „A tako smo lepo počeli…“. Sa sve tri tačke, koje pored odlutale misli imaju i drugih, setnijih konotacija.

No, čovek ako baci pogled na moje tekstove, pomisliće da je ovo gašenje strip časopisa skoriji fenomen, tačnije fenomen vezan za devedesete u nas. Da „Zlatno doba“ domaćeg stripa nije kroz to prolazilo. Ali jeste, i savršeni primer je omanji časopis „Nićifor“.

Sa likom i delom Nićifora, nosioca serijala, sam se upoznao listajući „Kontejner“. Naravno, javljao se on i kasnije, ali mi je ovo bio ulazak u taj svetić, svetić ružnih ljudi i svakodnevnih poštapalica. Ono što nisam znao je da je isti taj Nićifor bio zvezda kratkotrajnog istoimenog časopisa koji je počeo svoj život (i isti završio) krajem osamdesetih. U vreme, dakle, kada je strip i dalje bio na vrhu piramide zabave u mladih. Samo dva broja ovog časopisa je izašlo, a oba potpisuju Lazar Odanović (scenarista) i Zoran Kovačević (crtač), dok je izdavač kuriozitet zvani „Neografika“ iz Vladimiraca. Svaka od „epizoda“ ima svoje ime – prva je „Dr. Džekil i Mr. Hajd“ a druga „Baladinova čarobna lampa.“

foto: Ivan Veljković

Šta reći o Nićiforu? Pa, Nićifor je melanholični čova koji se provlači kroz život uz svog gavrana, Gavru. Naravno, između njih je kamaraderija kakvu imaju prijatelji-rivali, gde se podjebavaju adekvatno i neadekvatno kako kad stignu. Uz njih je tu i plejada drugih likova – bogatun Amerikanac, supruga Godzila, ružni i zdepasti Krnćuf, neprijatni Gavranojedac i papučar Bole. Svi ovi likovi se javljaju u oba broja „Nićifora“, s tim što Bole nije imao ime u prvom. Od ostalih, tu su Teša (u prvom broju, u drugom se samo spominje) i  Gica (samo u drugom broju), kao i gomila neimenovanih likova koji se provuku tu i tamo. Dakle nevelika je grupica, ali probrana.

Iako „epizode“ imaju imena, stripovi nisu u potpunosti te epizode. U prevodu, na priču o Džekilu i Hajdu odlazi samo 6+1 tabli u prvom broju, dok u drugom samo 7 tabli sačinjava Baladina. Zašto je ovamo 6 + 1, pitate? Pa zato što je jedna strana u stvari „recept“ Godzile, a koji je vezan za prethodnu priču. Dakle, i jeste i nije tabla stripa. Mada, zadnja korica drugog broja donosi i još jednu tablu tek tangentalno vezanu za Baladina, dok korica prvog ima samo četiri kartice prominentnih likova.

„Nićifor“ je geg strip, katkad u kaiševima, katkad u celim stranama. Ako ste ljubitelji Koraksa, Borkovića, Mivela, Stankovskog, Murana, Somborca, pa i Bojana Đukića i inih drugih, ovo će vam biti kec na desetku. Međutim, onda se javlja ona čudna pojava koje baš i nisam ljubitelj. Ne znam zašto, ali izdavači ovakvih stripova, kad god rade neko objedinjeno izdanje, odaberu da neke od kaiševa štampaju vodoravno na strani, te kao čitaoci A4 (ili koji god format slične građe) časopis moramo da okrenemo postrance da bi čitali šta se dešava. Ovo je, po meni, propust, i to propust koji je svakako lako mogao da se reši štampanjem istih kaiševa uspravno, sa manjim brojem strana. Na sreću, „Nićifor“ ovo „pati“ samo u prvom broju svog kratkotrajnog časopisa.

foto: Ivan Veljković

Zašto se časopis ugasio nakon dva broja? Iskreno, nemam pojma. Nepoznato mi je čak i kada je drugi broj tačno izašao (znamo da su oba štampana 1988. godine, ali samo za prvi znamo da je išao u martu). Možda je bio nedostatak interesovanja, možda manjak para, možda manjak volje… ko će ga znati danas? Uvek mogu da pitam Odanovića, ali iskreno stvarno nije ni toliko bitno. Nićifor je imao svoj život – počeo je sedamdesetih iz pera samog Kovačevića, koji je predložio Odanoviću da se i sam oproba u istom, odakle i imamo ovu saradnju. Bilo ga je i u „Yu Stripu“ i u „Kontejneru“ i u „Finesi“, a i ovako samostalnog. Ali ga više nema.

Mada ko zna? Godine 2018., rađen je srpski reprint „Crnih besmislica“ BAMa. S obzirom koliko često sada niču reprinti domaćih stripova („Detektiv Lakonogić“, „Sabrana dela Đorđa Lobačeva“, „Esmeralda i druge priče“, „Kobra“, „Tarzan“, „’Yu’ Veliki Blek“ i mnogi, mnogi drugi) ništa neće da zaustavi domaće izdavače da i „Nićifora“ reinkarniraju u albumsko izdanje. Sem možda nedostatka novca, volje i energije, no to su sitnice. Dotle mi ostaje da povremeno prelistam ova dva broja i da razmišljam o tome da li je na kraju Gavranojedac u slast pojeo Gavru…

Prethodni tekstKarikatura dana
Sledeći tekstDa li ste znali: Septilion
Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.