Suzana Krivokapić

Ako već hodaš obučena u želju... zakorači... zaljuljaj zemlju... nek se savije nebo i sunce prelije u tvoje oči...

Ako već hodaš obučena u želju... zakorači... zaljuljaj zemlju... nek se savije nebo i sunce prelije u tvoje oči...

Danas sam... kao osmi dan u sedmici, kao... nenapisano slovo na papiru,... Curim samoj sebi kroz prste...

Zguli ovu kožu s mene... teskobna je.... guši, steže,... U porama njenim... peku Tvoje oči, usne, lice,... Još miriše sva na tebe...

Postoji... uzdah… koji se protegne po mesečini kad sve dođe… na talasu… Kad… ko brod… pristane… u glavi i baci sidro pod trepavice… Sneva… u nesanici. I .. postoji  uzdah… koji se istegne po...

Samo da znaš... neću ti dati da odeš iz mene... od mene. ... Sad... ni sutra. Od postanka te nosim u sebi skrivenog...

Mogu da... stisnem zube i raskrvarim usne.... Ljubav neću ugušiti! Mogu da... pustim vrisak i rasteram ptice... Ljubav neću uplašiti! Mogu da... pustim suze danima da teku..... Ljubav neću sprati! MOGU.... UZALUD! Neću uspeti da te ne volim!

Žmurim… čuvam te ispod kapka i mislima dotičem tvojih usana – tkanja… Nesanicom krune se sati. Sunce… izranja…

Požuri... prsnuće nabujale grudi jer te čekam godinama da dođeš, da napišem svoju pesmu. Požuri... svenuće latice koje čuvam od proleća, da prospem po stihovima, dok te ljubim. Požuri... izbledeće zelenilo oka, jer dugo gledam u suncu...

ŽENA KAD VOLI… može da nosi… sunce i vetar, kišu i dugu, sve… u svojoj kosi…   KAD ZAŠIJE USNE… i posadi srce u stenu… Voli … a ćuti, znaj… ranio si… Ženu!   I DOK JE BOLI.... međ’ ...

Jednostavno si se pojavio… prostro nebo iznad moje glave… probudio zvezde u oku… prosuo mesečinu po kosi… i ukrao srce.

Nisam ja birala ni Tebe ni “nju”! Niti me je ko pitao… I kako da je ućutkam, kad srce ne zbori glasom?! Kako da vežem krila leptirima, kad ih nevidljive rađaš u utrobi mojoj?! Uzalud… gulim kožu sa dlana što...

Dok se nebo prosipalo po kosi a Dunav plovio u oku... poklanjao si mi bisere... svog pogleda, osmeha, nežnih reči... a ja sam ih nizala u ogrlicu sreće... Evo je... i sad nosim u očima, na usnama.... i u srcu...

Tajno moja zaključana usred srca, sa sto brava... Pesmo – tajnom napisana, od mastila Neba – plava!   Rascvetavaš moje usne, kad je tmurno – vedriš lako, pa su oči pune...