Datum je 26. jun tekuće 2021. godine. Ispade da je bilo puno nastavljenih trendova tada, da je to bilo drugo leto gde su se nizali problemi na profesionalnom i ličnom planu, druga godina gde sam u tekstovima iritantnu pandemijsku bolest oslovljavao sa “Milostiva Gospođica Corona-Chan”, i druga za redom sezona razočarenja po pitanju domaće kulturnoumetničke scene. Naravno, dva trenda su se ove godine prerano ugasila; prvi je taj da su se nizali propali projekti (naposletku, jedan pod imenom „Aequilibria“ se izgurao do kraja, pritom otvarajući vrata novim pobedama), a drugi je nedostatak propisnih strip festivala – onih sa mogućnošću da ih zapravo posetimo. Dotičnog datuma nalazim sebe u Narodnom muzeju u Leskovcu, usred prilično uspešne izložbe savremenog korejskog stripa, dragulja koji je neosporivo veliko dostignuće Balkanske smotre mladih strip autora i za koji mi je čast i zadovoljstvo da sam doprineo istom na iole primetan način. U jeku žamora i uzbuđenja, nahvatao sam maltene 17 sekundi sa Markom Stojanovićem, organizatorom festivala i headlinerom Leskovačke škole stripa „Nikola Mitrović Kokan“ kako, premoren, niže par kritika prema izvesnoj državnoj instituciji koja će ostati neimenovana dok pokušava da dođe do daha. S obzirom da smo barem donekle delili trud, znoj i umor vezan konkretno za ovaj segment festivala, razumem njegove muke, premda sam mu uputio onu staru dobru „beggars can’t be choosers“ („поклону се не гледа у зубе“, po naški rečeno). Kako smo se razilazili, bacio sam nanovo pogled na izložbu. U jednom uglu izložbene hale muzeja sam video Markove učenice, Marijanu i Minu (i još par mlađih, čini mi se) kako zainteresovano gledaju jedan izloženi webcomic i kako ga živo komentarišu. Sa strane se gegao moj bliski prijatelj Serafim i delom ispomagao oko gostiju, delom čavrljao s istim u trenucima predaha. Tu blizu su bili i dva bivša učenika, Anđel i Miloš (ovaj drugi je, doduše, u međuvremenu diplomirao u predavača tik uz Marka) u razgovoru oko nekih njihovih tema, a negde sa strane se motao Fiki, još jedan od bivših učenika, i radio isto što mu pada svake Smotre da radi – fotkao redom narod i narodnost sa preciznošću i veštinom koja se samo može iskustvom steći.
Gledao sam sve to, i mada mi onakav Marko sa umorom i razočarenjem u vladajuće strukture nije ni najmanje bio nepoznat, nakratko sam se zapitao kako se došlo do ove tačke. Neću vas slagati ako nagovestim da je Leskovac sada punopravno postao grad poznat po stripu, kao i to da je postao rasadnik talenta i hub („чвориште“, po naški rečeno) za povezivanje novih saradnika i rađanje novih projekata. I šta god ljudi mislili o Marku (a kao neko ko ga duže od jedne decenije zna, ni ja nisam bez svojih mišljenja o njemu – a ni on o meni, da budemo fer), neosporivo je reći da je upravo on zaslužan što je Leskovac smešten na mapi međunarodnih kulturnoumetničkih dešavanja. Ali i to je moralo odnekud da počne. Naposletku, nekada je Leskovac pretežno bio poznat po pljeskavicama, tekstilu, naglasku koji nas razveseljava i Tomi Zdravkoviću, a ukoliko pitate andergraundere koji su tamo brusili srednjoškolske dane, bio je poznat i po alternativnim rok i pank bendovima i pokojim notornim mestima bilo za drogiranje, bilo za sodomizaciju (ovo su svakako priče za neku drugu platformu).
Dakle, danas imamo Leskovac iz kojeg je iznikao dvocifreni broj kvalitetnih strip autora, a sigurno trocifreni broj umetnika uopšte koji su u ovom ili onom kapacitetu pekli zanat u školi stripa nazvanoj po Kokanu. Imamo Leskovac koji niže „Vekovnike“ i „Beskrvne“, uz par nezavisnih projekata i monografija između. Imamo Leskovac čiji festival već godinama uništava rekorde, nekad po broju učesnika, nekad po broju zemalja odakle su ti učesnici. Imamo Leskovac gde se održavaju evropski i međunarodni skupovi vezani za stripove. Dakle, ne za medicinu, arhitekturu, fudbal, prehrambenu industriju, itd. nego upravo za stripove. Imamo Leskovac koji je direktno (a počesto i indirektno) odgovoran za formiranje čitavih novih festivala, strip škola i radionica, te strip takmičenja i individualnih projekata ne samo po čitavoj Srbiji, već i u regionu. Imamo propisni strip centar o kome je Marko mnogo puta govorio kada je, iz godine u godinu, prepravljao i dopunjavao tekst pod imenom „Veliki jubilej Malog Mančestera“ (kasnije preimenovan u „Velika škola Malog Mančestera“). Taj tekst, i pored svake nove dopune, je otpočinjao poluretorskim pitanjem „Šta Leskovac čini strip centrom?“ Ne sumnjam da će isti tekst dopunjavati i u narednih par godina, to stoji i stajaće. Ali taj je tekst pisan mnogo ranije, dok je Stojanović bitisao na internetu kao kritičar i recenzent u najavi, kao mlada nada stripa, kao neko ko je hteo da još onda svede faktografiju i da pokaže Srbiji, Balkanu, Evropi i svetu da je njegov mali, ničim impresivni grad ipak mesto na koje strip autori i ljubitelji dotične umetnosti treba da obrate pažnju.
Samim tim, instruktivno je vratiti se u to vreme, u vreme kasnih devedesetih/ranih dvehiljaditih, kada se ceo kadar škole stripa svodio na tinejdžera Marka (manje od godinu dana pred punoletstvo, doduše) i novopridošlog Peku (Srđana Nikolića), a gde je startna postavka predavača bila in absentia, orna da barem ispomogne koliko je moguće od kuće. Vreme kada ista ta škola stripa nije imala stalni prostor u sklopu tadašnjeg Doma kulture „Žika Ilić Žuti“, već je on uvek nekako varirao u zavisnosti od dobre volje čeonih ljudi dotične institucije. Vreme kada su učenici bili orni za strip, kada se nedostatak ovog vida zabave i te kako osećao u malim sredinama enormnim kolapsom devedesetih, kada je novca bilo znatno malo a drugih vidova zabave (rane konzole za video igre i rani kompjuteri) još manje, i kada je strip, barem što se respekta u očima ljudi od kulture tiče, bio na apsolutnom dnu. Ono jes, nije bolji ni sada, ali o tom potom. Vreme, dakle, kada je Leskovac još uvek bio klasifikovan kao jedna od mnogih varošica na Jugu ove napaćene zemlje koja je imala žestoko opadajući natalitet, nikakve prospekte za napredak, i redovnu korupciju u vodećim vladajućim strukturama odozgo. Vreme, naposletku, kada tek otvorena škola stripa još uvek nije imala svoje ime, a dok je osoba po kome će biti imenovana kasnije još uvek bila živa i aktivna.
Malo ću da skačem hronološki gore-dole. Ne tražim izvinjenje, već znate da sam kancer od osobe. Dakle, ako samo štampani materijal uzmemo u obzir, Stojanović je odgovoran (u ovoj ili onoj meri) za formiranje i održavanje nekolicine publikacija. Izuzmimo za sada „Vekovnike“ i „Beskrvne“, „Do pakla i nazad“ i „Zaječarski strip“, te nekolicine monografija što o legendama leskovačkog stripa, što o delovanju škole, i usredsredimo se na periodiku. „Strip Pressing“ je, barem u tom domenu, Markov krunski vrhunac. Jeste, bio je on aktivan i u „Think Tanku“ koji je nažalost ugašen, a učestvovao je na masi drugih časopisa u regionu, ali je „Strip Pressing“ njegovo čedo malene od prvog do trenutnog broja, iako nije otpočeo kao čisto njegov projekat (to je interesantna priča za drugi put). Danas je ovaj godišnjak doživeo tu čast da premijerno objavljuje radove strip majstora pre nego što će ti radovi, recimo, izaći na stranicama „DC Comics-a“ ili u sklopu nekog francuskog izdavača. Sad u njemu možemo da vidimo vešto vođene intervjue sa majstorima stripovskog i ilustratorskog zanata, recenzije i prikaze nekih od najinteresantnijih svetskih i balkanskih strip projekata (hint: izbegavajte moje tekstove u sklopu ovog časopisa, ima pregršt mnogo kvalitetnijih) i ilustracije apsolutnih top-tier autora kakve se neće, recimo, videti sa strane.
Zasigurno pogađate, neće ovde biti reči o „Strip Pressingu“. Naposletku, ne pokrivam projekte gde sam direktno učestvovao na ovaj ili onaj način. Gle čuda, isti taj „Strip Pressing“ je imao svog duhovnog pretka koji je počeo da izlazi tek par godina pre prvog broja ovog niškog strip almanaha. I gle čuda, naravno da je leskovačka strip škola bila iza istog. U vreme kada je bilo nenormalno malo strip periodike (potrudili su se „Tron“ i „Megatron“, „Strip Manija“, „Finesa“, „Bumerang“, „Balon“, „Lavirint“, „Moja prva biblioteka“, „Patagonija“, oživljeni „Strip Zabavnik“ i „Striper“), prostor za domaće autore je bukvalno zavisio od kratkog vremenskog prozora i od lokacije. Primera radi, 90% časopisa i fanzina navedenih u zagradi su bili iz Beograda, Gornjeg Milanovca (efektivno Beograda) i Novog Sada, te je i distribucija mahom ostajala u sklopu matičnog grada časopisa, eventualno malko dalje. Naravno, isto je važilo i za časopise-autsajdere, uključujući onaj koji je tema ovog teksta. Računica je bila jednostavna – vaš strip će se videti širom države samo uz puku sreću, i to mnogo iste. Treba maltene sve moguće kockice da se slože, planete da se poređaju kako treba, brojevi na Lotou da se svi do reda izdiktiraju kao na listiću, grožđe na vrbi da rodi i praščad da poleti. Da, toliko je bilo divlje doba iz kog je ponikla leskovačka škola stripa i njen ondašnji podmladak, i naravno da će u tom opštem ludilu da upravo u toj sredini, takvoj sitnoj i ugašenoj kakva je bila, ispili jedan interesantan časopis koji se pretežno bavio domaćim autorima, nastavljajući tradiciju skoro ugašene „Strip Manije“, ne tako davno utihnulog „Trona“ i nikada prežaljenog „Yu Stripa“.
Kako je moguće to postići, pita se čitalac. Kako je moguće to uspeti, sa bezmalo 6 brojeva gde je svaki autor, od prvog do poslednjeg, bio (SR) Jugosloven? Pa, očigledno da je bilo moguće. „Arsenal“ je upravo dokaz toga da se svašta može na Balkanu očekivati, tako da nemojte da vas čudi cifra od 6 samostalnih brojeva i period izlaženja od 1997. godine (dakle, pre prvog zvaničnog strip festivala koji će se kasnije pretvoriti u Balkansku smotru mladih strip autora) pa do 2000-te (odnosno, godinu dana pre prvog broja „Strip Pressinga“).
Pregled ovih brojeva pomalo zapanjuje. Prva dva su u A4 formatu, naredna tri u A5 (odnosno, približno A5) i poslednji u (skoro?) C5 formatu. Sve čudnoje i čudnoje, štono bi rekla Alisa. Onda kad se malo sagledaju naslovne, vidi se da su sve od istog autora. Sličan je slučaj i sa zadnjim koricama, gde su tri od istog tog autora, dve od drugih autora (jedna ponaosob po svakom), a jedna oglas. Bizarno, na naslovnici drugog broja stoji i marker „Yu Strip“, upravo napisan fontom još onda davno ugašenog časopisa. Ista ta naslovnica naizgled ima neku osobu iz stvarnog života pretočenu u lik kakav bi se u stripu mogao naći, premda je nema u samim stripovima unutar tog broja. A da kuriozitet bude veći, upravo taj broj, drugi po redu, je postojao u solidnim količinama kada sam ja prvi put ikada kročio u Leskovac na Smotru sad već poodavne 2011. godine, do te mere da su ga polaznici delili besplatno uz onogodišnji katalog. Bilo ga je, čini mi se, i naredne godine, kad sam i uzeo svoj primerak. No, da ne ostanemo na koricama i pikanterijama, zavirimo unutra. Prva dva broja imaju solidnu selekciju radova „polaznika“ stripa u Leskovcu (naglašavam ovo „polaznika“ u navodima zato što, ispostaviće se, nisu svi prisutni u ovom časopisu zapravo bili polaznici škole stripa; više o tome će vam u ovom tekstu neko drugi reći), i zagolicaće vas ono repetitivno „Ofrlje Productions“ i krilatica „U saradnji s prirodom“. A zagolicaće vas i stranica sa biografijama, gde vidimo Marka u punom jeku mladosti, sa onim tinejdžerskim egom kakav maltene svi mladi momci imaju u tom periodu života. Onda idu treći i četvrti broj, dva dela jedne priče, sve od istog autora. Onda ide peti broj, gde opet prevlađuju stripovi dotičnog kreatora sa primesama par polaznika. Šesti broj opet pripada u potpunosti tom autoru, i predstavlja srednje-solidnu adaptaciju „Robinsona Krusoa“ Danijela Defoa. Dakle, promene u formatu su, izgleda, bile propraćene i promenama u koncepciji, a pogotovo sadržaju. Nešto se tu desilo, rekli bi oštrooki, i ne bi pogrešili.
Onda se pogleda selekcija samih stripova. Ima tu i fanastike, i sajber-panka, i geg stripova, i parodija, i satire, i horora, i akcije, i avanture, i krimi-trilera, a i malo stare, dobre mozgojebine. Pride, ne vidimo samo leskovačke (i generalno južne) autore. Tu se javlja i pokoji autor iz Zaječara, pa čak i jedan iz Crne Gore, a vidi se i lice pokojeg beogradskog dobrog duha srpskog stripa u mlađim i zlatnijim danima. Da, kolege iz starije škole stripa iz Beograda su uspostavile kontakt sa Leskovčanima još onda, kontakt koji – treba naglasiti – i dalje traje. A ako me ne vara računica (dosta je labirintska i notorno komplikovana za obavljanje, iz mnogo razloga), bezmalo 23 autora se proteže duž ovih 6 brojeva. Ako uzmemo u obzir da je jedan od njih potpuno prisutan u 3, većinom u jednom, a dobrano u ostala dva broja, ova cifra je izuzetno impresivna, pogotovo za jednu sveže otvorenu školu stripa bez propisnog prostora, propisne izdavačke politike, propisnih sredstava, propisne podrške, propisne distribucije i propisnog iskustva na ovom polju. Dakle, i kontra propisima, „Arsenal“ je prezentovao čitaocima neke jako impresivne podvige.
Ali kao što rekoh, nedoumica je mnogo. Imena se gomilaju, ne prate se standardi strip periodike i izdavaštva, pa se masa informacija izostavi. Sećam se koliko je iritantno bilo prokljuviti neke osnovne stvari dok sam pisao o „Happy Metalu“, a taj časopis je imao ceo jedan broj. Ovde ih je šest! Šest brojeva, sa šest puta šest (na šesti) nepotpunih ili neadekvatno prikazanih informacija. Ovo se nije moglo pokriti na svoju ruku. Naime, isto kao što je bio slučaj sa „Finesom“ i prethodnikom joj „Kontejnerom“, isto kao što je bio slučaj sa „Happy Metalom“, morao je da se kontaktira neki insajder. E sad, da li ja poznajem nekog insajdera koji je intimno poznavao proces zgotovljavanja „Arsenala“, nekog ko je bio direktan svedok čitave te priče, time što je u njoj i učestvovao?
Iskreno, ne znam. No pitao sam nekog ko je svraćao u Leskovac par puta dok je bio mlad.
Odnosno, da budem precizan, kad sam prišao istom s namerom da pišem o „Arsenalu“, rekao mi je da mu se obavezno obratim sa svim pitanjima, ni ne sluteći time šta čini. Prema tome, reših se da onako sirovinski udenem jedan solidan intervju s Markom Stojanovićem na temu rahmetli-„Arsenala“. Pokrivalo se poštagod i otkrivalo dosta preko toga. No da ne dužim, evo dotičnog razgovora o nastanku, opstanku i prestanku jednog časopisa iz doba koje sa ove distance deluje kao grozničavi san.
Ivan Veljković: Maltene četvrt veka (dobro, godinu dana još fali, ali tu smo) od pojave prvog broja. Sa ove distance, kakav je osećaj?
Marko Stojanović: Pa, u suštini dobar. Svestan sam svih njegovih manjkavosti, da se razumemo, ali sam takođe svestan da smo ga napravili od nule – u periodu kad na kisocima od domaćeg stripa nije bilo bukvalno ničeg. Bilo je to jedno drugo vreme, entuzijastično, bukvalno smo svi leteli. Drugo, stekao se jedan krug talentovanih mladih ljudi punih želje i volje, koji su manje-više disali kao jedan, barem tih nekih godinu dana koliko je trajala priča oko prva dva broja. Bukvalno su svi stripovi Leskovačke škole stripa objavljeni u “Arsenalu” rađeni baš za njega. Nikome od nas nije palo na pamet da damo nešto što smo već imali – a imali smo hrpe, jer se tada puno radilo, pa se samim tim puno i uradilo. Za tih prvih godinu-dve škole stripa, urađena je jedna zaista impresivna količina tabli stripa i ilustracija. Drugi nek procene kvalitet toga, ali količinski, to je zaista da ti stane pamet. No, svi smo, bez ikakvog dogovora, rešili da, kad se pojavila mogućnost za nešto što je preraslo u “Arsenal”, za to nešto damo sve od sebe i stvorimo nove i bolje stripove. Opet, na drugima je da procene koliko smo u tome uspeli.
Ivan: Ajmo redom. Čija je ideja bila za časopis? Kako su reagovali tadašnji učenici, tadašnji (paradoksalno bivši) predavači, roditelji, Leskovac, Srbija, itd?
Marko: Odnekud se pojavila mogućnost da nam tadašnji leskovački farmaceutski gigant „Zdravlje“ ustupi neku svoju štampaću mašinu na kojoj su radili fabrički list – u to vreme su sve veće fabrike imale svoje listove, i tu su radili ozbiljni novinari. Nikola Milićević, današnji urednik leskovačkog nedeljnika “Nova naša reč” i veliki ljubitelj stripa, a tadašnji čovek koji je bio zadužen za fabrički list “Zdravlja” je to izboksovao. Mi smo kao škola stripa na moju inicijativu 1996. godine održali izložbu “Ko to tamo crta” koja je obeležila prvu godinu postojanja i rada škole. Sem toga, objavljivali smo kaiševe u nedeljniku “Naša reč” i sarađivali na prvom broju novopokrenutog “Đačkog zabavnika” danas pokojnog Jovana Pop Kocića. Kuvalo se, dakle, već neko vreme, i nekako je prirodno došlo do toga da bi mogla da se uradi jedna publikacija – koju sam ja odmah video kao magazin. Čak sam tom magazinu smislio i ime – “Arsenal”. Bojažljivo sam ga predložio Kokanu, kao, ja sam nešto razmišljao, ne znam da li je dobro… Ali njemu se to iz cuga svidelo, rekao je da šalje sve prave poruke javnosti – da imamo širok raspon kvaliteta, ali i da je pero jače od mača, tako nekako. Svi smo se mi tada okupili oko toga, čitava škola. Kokan je u početku bio uključen u to, ali se odmah u startu ispostavilo da on to vidi kao maltene neki veliki katalog – strip od jedne table i potom biografija autora. Ja sam imao drugačiji koncept, da to bude pravi pravcati strip časopis. Ostali su me podržali, i uz Pekinu pomoć smo Kokanu to stavili do znanja – Peka je bio najstariji i najafirmisaniji od nas, što je i bio razlog da zamolim Kokana da ga pozove i uključi u rad škole stripa neposredno pre toga. Kokanu naša ideja nije prijala, i distancirao se od prvog broja nakon toga. Koliko se sećam, reakcije su bile jako, jako dobre – toliko dobre, zapravo, da su u Domu kulture porasli apetiti i da je rešio da finansira drugi broj. Smekšao je i Kokan kad je video šta smo uradili, pa je podržao nastanak drugog broja, dogovorili smo se i da uradimo njegov intervju za broj. Nažalost, intervju, a i broj u kome se našao, izašao je posle Kokanove prerane smrti…
Ivan: Kakav je bio proces uređivanja i štampanja „Arsenala“?
Marko: Bilo je naporno. U startu je bilo previše ljudi koji su se pitali oko toga, ili koji su smatrali da treba da se pitaju. Bivši strip crtač a tadašnji novinar Zoran Rakić, koji nam je i bio neka veza sa Nikolom Milićevićem, smatrao je da on treba da se pita za štošta – on je, na primer, ubacio stripove Jurice Dikića za koga ja tada nisam ni znao, bez konsultacije sa bilo kim. Kokan je, kao što rekoh, hteo da on određuje šta i kako. Olgica Petrović, direktorka Doma kulture, takođe je htela da ima stvari pod kontrolom. Oni nisu ništa ulagali u broj ali je Leskovačka škola stripa bila u njihovim prostorijama, pa su hteli kontrolu, do te mere da je tražila da se potpiše kao urednik iako ništa konkretno nije uredila u tom broju. Svi iz škole stripa su imali svoje ideje šta bi hteli da ide od njihovih stvari, ali i od tuđih, i tu je bio grabež za mesto. Perica Jovanović Argus, koji je skenirao, čistio skenove i još svašta nešto drugo radio u ono vreme sredinom devedesetih, kad su procesori bili slabi, živci kratki a čekanje drugo, i sam je donosio uredničke odluke. Tako je, na primer, odlučio da izbaci predgovor pomenutog Zorana Rakića, jer mu se nije svideo, i napiše svoj – kad je, jelte, već radio pro bono, a i kad je već on unosio material u pripremu za štampu. Mnogi od afirmisanih autora su imali neke svoje agende – neki su bili u otvorenom sukobu sa Domom kulture i samim tim nisu hteli da učestvuju, neki nisu hteli da se pojave sa učenicima, neki sa drugima iz grupe afirmisanih autora. S druge strane, bilo je i lepo. Ima puno anegdota – kako je Fiki u to oskudno vreme, kad materijal nisi mogao da kupiš ni za pare (ni da si ih imao), pravio četkice od dlaka sa ušiju krava iz svog sela Jajina… Kako nam je Goran Tasić, koji se intresovao za numerologiju, izračunao uspeh jer je nekakav zbir slova iz naziva “Arsenal” davao srećni broj 7 – u čemu nije na kraju pogrešio jer je “Arsenal“ izgurao šest brojeva… Kako je Slobodan Cvetković koji je došao da popričamo o “Arsenalu” vrteo svog fiću u 360 stepeni nasred raskrsnice isped Privrednog suda u Leskovcu sa sve Pekom i sa mnom unutar vozila… Kako je Goran Tasić, tuširajući strip Igora Stojiljkovića nakon njegove smrti, za lik bebe koristio fotografije samog Igora dok je bio beba… Kako je Fiki počeo bojenje table „Bloodlines“ posle drugog „Dnevnika“ i završio je sa prvim petlovima a da nije ni primetio da je bojio celu noć… Kako je Dejan Stanković za lik policajke koja postaje vampir iz zajedničkog stripa [„Night Shift“, iz prvog broja „Arsenala“; prim. I.V.] upotrebio svoju tadašnju devojku a sadašnju ženu…
Ivan: Pominješ lokalne osobe kao modele za likove iz stripova, poput bebe Igora i policajke vampirke. Možda grešim, ali deluje mi kao da je ofarbana žena na naslovnici drugog broja „Arsenala“ takođe bazirana na nekome iz stvarnog života, kao da ju je Peka nacrtao sa neke fotke. No, svakako ćeš mi reći da li sam u pravu (i pritom superiorno biće sa natprosečnim sposobnostima i rezonovanjem).
Jesi. U pitanju je tadašnja direktorka Doma kulture, Olgica Petrović. Zašto je Peka odlučio da je stavi na koricu, to samo on zna. Zašto ju je nakon toga (blago) zamaskirao nekim tetovažama po licu, to znamo svi – mnogi su bili nezadovoljni tom njegovom odlukom, od Pekine žene pa do same Olgice…
Ivan: Čemu prebacivanje na manji format?
Marko: Iskreno, to je sve bilo do Peke, kao što je bila i odluka da on radi sve naslovne. Nakon drugog broja on je preuzeo „Arsenal“ i od tada je u njemu objavljivao mahom svoje stripove. Izuzetak je bio jedino onaj broj koji je bio saradnja sa “Đačkim zabavnikom”, gde su se tražili dečiji stripovi kojih on u tom trenutku nije imao dovoljno premijernih, pa je zvao Ivana Stamenkovića, našeg učenika iz škole koji je već direktno sarađivao sa “Đačkim zabavnikom”, i mene. Mislim da je na manji format prešao zbog jeftinijih troškova izrade.
Ivan: Kad već krenusmo tim pravcem, vidim da par brojeva samog „Arsenala“ imaju naznaku „Đački zabavnik: posebno izdanje“. O čemu je reč? Znam da je „Zabavnik“ isto promovisao radove dece iz škole stripa tada, ali nisam znao da je postojala ikakva veza između njega i „Arsenala“.
Marko: Peka je, nakon Kokanove smrti, preuzeo njegovu ulogu glavnog ilustratora za “Đački zabavnik”, i povremenog autora stripova u sredini. Na taj način je uspostavio dugogodišnju saradnju sa pomenutim Jovanom Pop Kocićem, urednikom i izdavačem “Đačkog zabavnika”. Kocić je video u svemu tome nekakav interes, i.e. da Peki svojom logistikom izgrađenom oko već višegodišnjeg objavljivanja “Đačkog zabavnika” pomaže oko “Arsenala”. Možda je i bilo nekog dogovora oko prebijanja za honorare ili tako nečeg, stvarno nisam upućen. Tek jedan broj, gde je trebalo da idu dečiji stripovi, smo svojim radovima dopunili Ivan Stamenković i ja. To je, uz Peku, suštinski jedino što su “Đački zabavnik” i “Arsenal” ikada delili.
Ivan: Neretko kad bi pisao o „Arsenalu“ u različitim tekstovima o stripu, ponavljao bi (pomalo papagajski) da je „Arsenal“ izlazio kad u Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji „nije bilo stripa ni za lek“. Dakle, objektivno, iskreno i bez preterivanja, interesuje me koliki su zapravo dometi „Arsenala“ bili u ono vreme po pitanju distribucije.
Marko: Prvi broj bio je štampan u nekih 300 primeraka. On nije bio zamišljen komercijalno – nismo se ni usudlili da maštamo da bi to moglo biti nešto što bi išlo u širu distribuciju. Međum, dobro je ispao i na sajmovima knjiga i gde god drugo, toliko dobro da ga je Dom kulture „Žika Ilić Žuti“ pokazivao, kao svoje izdanje (koje je on bio samo po impresumu). Po rečima rukovodstva nailazio je na, za njih, iznenađujuće veliko interesovanje. Toliko su, zapravo, bili pod utiskom da su rešili da drugi broj štampaju profesionalno i da ga distribuiraju širom Srbije. Koliko sam upoznat, to se i jeste tako desilo. Međutim, štampa je ispala loše jer su neke ortačke varijante bile u igri, Peka je rešio da zbog kašnjenja Dejana Stankovića u broj ubaci dva svoja stripa i da na naslovnu stavi oznaku “Yu Strip”. Zajedno sa Kokanovom smrću i mojim otpočinjenjem studija u Nišu, to razočarenje je uticalo da se lagano distanciram od “Arsenala” i isključivo posvetim radu sa klincima u Školi stripa – ali znam da se taj drugi broj nije Bog zna koliko prodao, što nije ni čudo s obzirom na sve, i što je uzrokovalo da se Dom kulture lagano povuče iz cele dalje priče. Ako smem da dodam, da li su “Arsenalu” dometi bili veliki ili nisu ne menja činjenicu na koju smo posebno danas ponosni – tad faktografski nije bilo ama baš ničeg od domaćeg stripa da se objavljuje u tadašnjoj Jugoslaviji. “Arsenal” je, kakav god da je, bio domaći strip časopis od prve do poslednje stranice i bio je na kisocima.
Ivan: Koliko vidim, ako brojimo prisustvo u bilo kom svojstvu (crtač, scenarista, tušer, ilustrator, kompletan autor, ispomoć, etc.), u ovih šest brojeva „Arsenala“ apsolutno je najprisutniji Srđan Nikolić Peka, sa 24 različita angažmana (od toga svih šest naslovnica, tri zadnje korice, kao i tri kompletna broja – izuzev dizajna naslova za priču „Robinson Kruso“ u šestom broju, koji je radio Goran Mladenović). Sleduješ ti sa 14 angažovanja, te Ivan Stojanović Fiki sa 7 (10, ako računamo tri stranice gde su rađene ilustracije uz biografije autora), Dejan Stanković sa 4, i na kraju Milisav Banković i Ivan Stamenković sa po 3. Svi ostali imaju ili po dva ili jedan angažman. Nego, tu imam dosta nedoumica, a mahom se tiču stranica „Galerija“ i „Kids“. Te evo redom pitanja, što vezana za te strane, što vezana za druge stavke. Prvo, ko su Igor & Ivan, Vlada i Milan? Navode im se samo prva imena. Logika nalaže da su Igor i Ivan braća Stojanovići (dakle, tu je i Fiki), ali gledajući u dva različita stripa priložena na tim stranama, stil se ne poklapa sa Fikijevim, plus Fiki nije naveden kao dete u sklopu samog časopisa te ne bi imalo smisla staviti ga odvojeno u tu rubriku (naposletku, stariji je od tebe, a ti si tada imao 19 godina). Drugo, navodi se na dva mesta Bojan Đ. Da li su to dva autora (Đorđević i Đukić) ili su oba radova Đorđevićeva? Treće, navodi se među autorima i izvesni Šipta. Ko je to? Četvrto, ima masa radova na stranicama „Galerija“ i „Kids“ bez imena, a među kojima se prepoznaju i Kokan i Mivel, između ostalih. Ako imaš pojma, čiji su sve radovi završavali na tim stranicama?
Marko: Nas Stojanovića u Leskovcu ima puno, ali nismo ni u kakvom srodstvu. To, doduše, ne važi za blizance Igora i Ivana Stojanovića, od kojih je danas poznatiji Igor, koji je, za razliku od brata Ivana, mestimično nastavio da se bavi stripom. Ivan Stojanović Fiki nije u srodstvu s prethodnom dvojicom. Koji su, you guessed it, Igor & Ivan. Vlada je Vladimir Stevanović, arheolog, kustos, ninđa, srpski ledeni čovek, i autor romana “Arkane”. Milan Đorđević je bio član društva koje su činili blizanci Stojanović, Denis Dupanović, Vladimir Stevanović… Nastradao je, nažalost nesrećnim slučajem 1999. godine. Galerija je bilo solomonsko rešenje da u „Arsenalu“ napravimo priključak sa prethodnim generacijama leskovačkog stripa i prikažemo radove ostalih članova „Sedmorice veličanstvenih“, izložbe koja je maja 1995. godine prethodila otvaranju Škole stripa, i tu su zastupljeni Mija Kulić, Kokan, Miodrag Veličković Mivel, Mirko Vasiljević, Slobodan Cvetković, Peka, Jurica, i potom članovi škole stripa. To je jedan uvid u pomenutu hrpu materijala koja je nastala PRE „Arsenala“, ono što smo imali a nismo dali da se objavi hoteći da stvorimo premijerne radove za magazin. Što se dela „Kids“ tiče, Denis Dupanović ima tablu, kao i Ivan Stamenković, Predrag Pešić i Ivan i Igor Stojanović. Kaiševe imaju po 2 Ivan i Igor Stojanović i Vladimir Stevanović, a po jedan imaju Miroslav Ilić, moj sadašnji kolega predavač Miloš Cvetković, pokojni Milan Đorđević i Marko Tomašević, koji i nije bio član škole stripa, ali jeste bio sin Pekinog tadašnjeg direktora u „Signal Servisu“. U kolažu su već navedeni članovi, uz dodatak danas takođe nažalost pokojnog Nikole Mitića.
Ivan: E sad, nagovestio si mi odgovor na ovo ranije, ali valjalo bi ponoviti. Na par mesta sam video izraze „Ofrlje productions“ i „U saradnji s prirodom“. Kako si pojasnio ranije ukratko, ovo su bile neke interne fore između učenika, te me interesuje to malo detaljnije ako može. I za jedan i za drugi izraz.
Marko: Uvek sam se trudio da od tog mnoštva okupljenog oko škole stripa napravim ekipu u pravom smislu te reči. Strip grupe su osamdesetih bile popularne – Novi kvadrat, Beogradski krug 2, Tuš grupa, Bauhaus 7… Maštao sam da bi oko naše škole stripa mogla da nikne jedna takva grupa, pa sam krenuo u smišljanje nekog naziva koji bi bio zajednički imenitelj stripova nastalih u Leskovačkoj školi stripa. „Ofrlje productions“ je imala svakako leskovački šmek. Većini se svidela ta oznaka, pa smo je i stavljali na naše stripove neko vreme. Onda smo to prerasli, i shvatili da nam to ne treba, da grupu ne čini zajednička oznaka, već neki duh zajedništva koji ili imaš ili nemaš. Meni lično je došlo do pameti da reč ofrlje nema pozitivne konotacije, kao i da je brend koji hoću da gradim upravo Leskovačka škola stripa. Ja sam prestao to da koristim prvi, kao što sam prvi s tim i počeo, i tako je, malo po malo nestalo i kod ostalih…
Ivan: Tokom celog života časopisa, Dragan Stokić Rajački i Tihomir Čelanović deluju kao jedini „stranci“ u časopisu, odnosno jedini koji nisu sa jugoistoka Srbije (i u Čelanovićevom slučaju, uopšte iz Srbije). Da li je možda bilo interesenata sa strane za buduće brojeve ili se ovo sa Rajačkim i Čelanovićem desilo (polu)slučajno?
Marko: Kad je „Arsenal“ s drugim brojem izašao na sve kisoke, rešili smo da izađe kao jugoslovenski, a ne leskovački časopis. Rajački je na jesen 1997. godine imao kod nas u Leskovcu samostalnu izložbu, pa je bilo prirodno da ga pozovemo da učestvuje. Čelanovića smo odabrali iz hrpe stripova koju nam je ponudio Vlada Vesović za objavljivanje, mada sam se ozbiljno dvoumio između njega i jednog stripa Dušana Božića. Da sam nastavio da učestvujem u uređivanju “Arsenala” nakon prva dva broja, svakako bi bilo stripova sa strane u njemu – što uostalom pokazuje način na koji sam nešto kasnije uređivao „Strip Pressing“. Upravo taj niški časopis, koga sam od 2001. uređivao, pokazatelj je onoga šta bi i “Arsenal” bio da sam imao odrešene ruke – kao što nisam. Ali, svakako da je potonji časopis bio kud i kamo i bolja revija, jer sam na prethodnom shvatio šta hoću, a šta neću, i koliko sam daleko spreman da odem da to i ostvarim.
Ivan: Kokan je, sem skica u sklopu strane „Galerija“ uzetih iz drugih stripova i onog famoznog poslednjeg intervjua, prisutan samo na jednom stripu, kao tušer. Ergo, prvo pitanje je da li je mogao ili želeo da učestvuje u nekom dužem i konkretnijem kapacitetu u nadolazećim brojevima?
Marko: Kokan me je nekoliko meseci pred smrt pitao da li bi mu napisao scenario. To se nikada nije desilo, jer je njegovo zdravlje počelo rapidno da opada i više nije bio u stanju da crta, ali sam taj poziv uvek ubrajao u najveće stripovske počasti koje sam ikada dobio. Kokan je verovao da će se oporaviti. Planirao je da se angažuje na “Arsenalu”, da, ali i da se vrati u Školu stripa, koju je uostalom sa Mijom Kulićem i pokrenuo 1995. godine, kao predavač. Pozvao je na moju sugestiju Peku kao zamenu, dok se ne bude oporavio dovoljno. To se, kao što danas znamo, nažalost nije desilo.
Ivan: Na ovo ide drugo pitanje. Kako su on, Mija Kulić i Mivel reagovali na prve (i potonje) brojeve „Arsenala“?
Marko: Reagovali su sa odobrovanjem, i, moram priznati, određenim iznenađenjem. Prosto, teško im je bilo da shvate da je nama, podmlatku koji je u stripu bio tek godinu-dve, uspelo nešto što njima sa svim njihovim dugogodišnjim strip stažom nije… Pri čemu, da se odmah razumemo, ne mislim da smo, sem užasne upornosti da izguramo kroz sve komplikacije, uradili nešto čudesno. Jednostavno su se u tom trenutku stekli uslovi, a mi nismo hteli da propustimo tu priliku koja se jako retko otvara.
Ivan: Uz to, kakve su bile reakcije vaših vršnjaka i mlađe dece, onih koji nisu svraćali u školu ili možda nisu ni bili aktivni čitaoci stripa?
Marko: Reakcije su bile uglavnom pozitivne, barem koliko se ja sećam.
Ivan: Šta vas je, na kraju, zaustavilo? Novac, neinteres, burnout, novi projekti, ili pak nešto peto? Rat sigurno nije, poslednji broj je izašao 2000-te.
Marko: Kokanova smrt, koja je došla oktobra 1997. godine, kao da je simbolično označila kraj tog zlatnog razdoblja škole. Komercijalni neuspeh drugog broja “Arsenala” je onima u Školi stripa koji su očekivali da će biti nekih honorara, od kojih bi se eventualno i moglo živeti, poslalo poruku da su to pusti snovi, i ta se starija ekipa rasula. Ja sam oktobra 1997. godine počeo studije, kao i Saša Stanojković. Fiki se od stripa manje-više udaljio na narednih petnaestak godina, Dejan Staković je takođe ušao u neku svoju pauzu, Bane je imao neke svoje filmove… Sem toga, ja sam bio i poprilično razočaran kako je “Arsenal” izgledao uprkos svom mom trudu. Za većinu nas iz Škole stripa, avantura sa “Arsenalom” se završila sa drugim brojem. Što se Peke tiče, on je nastavio da objavljuje svoj stripove u njemu, a kad je te 2000. odlučio da prestane, već je pre toga bio napustio Školu i okrenuo se izradi erotskih stripova za internet, u čemu je pronašao veći interes nego u traženju sponzora za objavljivanje svojih starih stripova.
Ivan: Radio si specijalni broj „Strip Pressinga“ kad je napunio 15 godina, a em tvoja škola stripa, em tvoji strip serijali su dobijali jubilarne izložbe kad su navršavali određeni broj godina. Da li planiraš nešto slično za četvrt veka „Arsenala“, ili ti se to čini kao pusti san?
Marko: Iskreno, ne verujem da će se tako nešto desiti, mada nikad ne reci nikad. Ono što sam, međutim uradio za četvrt veka „Arsenala“ jeste što sam studiju koji smo prošle godine oformili oko autora poniklih iz Leskovačke škole stripa „Nikola Mitrović Kokan“ i koji pruža usluge iz oblasti crteža, kolora, dizajna i pripreme za štampu dao naziv „ArsENall”. Mali omaž tome kako je, ako ne sve, a ono mnogo toga počelo…
Ivan: Da li je „Arsenal“ odgovoran za napredak izvesnih polaznika Leskovačke škole stripa? Drugim rečima, koje bi bilo nasleđe ovog kratkotrajnog časopisa, po tvom nekom mišljenju?
Marko: Peka je objavio dva albuma za belgijski “Casterman”. Milisav Banković je imao zapaženu, iako po obimu relativno malu strip karijeru – objavio je dva albuma za francuski “Septième choc”. Danas je animator, radi sa Aleksom Gajićem već godinama. Ivan Stojanović Fiki je uradio dva albuma za Francuski “Delcourt”, a Dejan Stanković dvocifreni broj erotskih strip albuma za španske izdavače. Igor Stojanović je objavljivao u “Parabellumu”, “Linijama fronta”, “Vekovnicima” i “Do pakla i nazad”. Denis Dupanović je uradio 4 albuma za “Septième choc” uz “Zabavu za celu porodicu” I “Vekovnike”. Miloš Cvetković danas sa mnom vodi Leskovačku školu stripa “Nikola Mitrović Kokan”. Što se mene tiče, ja danas radim za francuske, američke i kineske izdavače, i kažu mi da sam jedini srpski scenarista koji ima takav angažman. Dakle, Leskovac je očigledno u svom “Arsenalu” i tada i sada imao sasvim solidan kalibar…
Ivan: E sad, dva bezobrazna pitanja. Prvo, sad kao neko ko je uređivao druge časopise, te monografije i zbirke, kad pogledaš „Arsenal“ sa ove distance, šta bi menjao kod njega? Šta ti konkretno bode oči, na šta nisi ponosan, šta bi najradije da se nije tu našlo?
Marko: Menjao bih štošta, ali mnogo toga sam znao i tada, samo nisam mogao. Bilo je previše babica, stoga kilavo dete.
Ivan: I drugo pitanje, šta ti iz sveg ovog procesa kod „Arsenala“ najviše nedostaje?
Marko: Nedostaje mi taj mladalački entuzijazam, taj osećaj grupnog naleta, kreativne plime koja se diže iz tamo nekog Leskovca, koga dotle maltene nije ni bilo na mapi devete umetnosti, i ruši sve prepreke, a Boga mi ih je bilo. Nedostaje mi onaj osećaj zajedništva koji smo imali oko tog prvog broja, gde smo svi bili okupljeni oko iste stvari, oko istog cilja… Vreme je nekako proticalo sporije, bilo je ispunjeno do vrha čaše, čak se i prelivalo. Tada sam imao utisak da taj kolektivni napor može da pokrene planine… Jer ih je bukvalno i pokretao.
(razgovor vodio Ivan Veljković, te ga udenuo u ovaj tekst 13. decembra 2021. godine i nastavio dotični tekst u redovima niže, van ove zagrade)
Prava mala vremenska kapsula, reklo bi se. Tačno mogu da zamislim svaku od dotičnih scena. Zamišljam Marka, Fikija i druge polaznike kako se prepiru oko toga šta će ići u časopis, a šta ne. Zamišljam zadrigle čelnike silnih pomenutih udruženja, fabrika, ustanova i biznisa kako gledaju u ove stranice i vele „море нанче им ги ‘ебем, с’г ће се уденем у овај ТСЧШасопис како уРЕдник ил’ аВтор, а мож’ да ми и работу на дете објаве, ил’ мој уводни тексАт, ‘ел ми се ето може“, i mladog Marka kako mu već tada puca organ za razmnožavanje od besa i izgubljenih živaca. Zamišljam Kokana, Miju i Mivela kako sa nepoverenjem gledaju u ovu dečicu i tinejdžere, poprilično sigurni da će „Arsenal“ odjahati u legendu, kilometrima dalje od Doma kulture, na maltene isti način poput njih samih. Zamišljam decu kako se keze onako tupavo i nevino kada vide prve brojeve da izlaze iz štampe (sa one mašine pozajmljene u pravom trenutku). Zamišljam tu gospođu Olgicu kako reaguje na svoj portret premazan ratnim bojama, otprilike dok se em polaznici, em domaćica-do-dve spremaju da zarate s njom i sa autorom crteža. Zamišljam i iskreno divljenje leskovačkog podmlatka, a i seniora, ovim mladim i tvrdoglavim momcima (jerbo je malo devojaka tu bilo, koliko vidim) što su uspeli da izguraju časopis, divljenje koje su sigurno i ti mladići imali međusobno, jedni prema drugima (iako su to producirali ofrlje, doduše u saradnji s prirodom).
A biću iskren, zamišljam i onovremenog Peku, u doba kada nije bio u situaciji u kojoj je sada (zasigurno pogađate, nije dobra). Ovo mu je možda bilo najproduktivnije doba, sa „Arsenalom“ ili bez njega. I premda je u skorije vreme izbacivao neke katastrofalno loše projekte („Iza crnog sunca“ treba izbegavati kao ebolu), priznaću da mi se njegova obrada „Zlatokose“ (adaptacija bajke Grozdane Olujić, spisateljice koja je i njemu i meni draga) možda i najviše sviđa. „Robinson Kruso“ bi tu bio na drugom mestu, a na trećem se smenjuju „Rekvijem“ i „Odesa“. Ali eto, čitav život satkan od pogrešnih odluka i diskutabilnih poriva prosto uništi čoveka. A pogotovo je tužno znajući koliki istorijat zapravo dele Marko i Peka – naposletku, njihovih saradnji samo u sklopu „Arsenala“ je mnogo. No, ne vredi plakati za starim vremenima.
Malo je paradoksalno pročitati tu rečenicu u tekstu koji potpada pod rubriku „A tako smo lepo počeli…“, pogotovo tekstu koji je ovoliko dugačak. „No, ne vredi plakati za starim vremenima,“ reče kancerozni bard dok se osvrće na ista ta stara vremena. Vremena kada je izrada jednog jedinog broja časopisa delovala kao Sizifovski zadatak mladom autoru iz Leskovca. Istom autoru koji sada na godišnjem nivou izbaci najmanje 3-4 sopstvena izdanja. Vremena kada je dotični morao da se lomi da izgura izložbu radova svojih vršnjaka, a danas ležerno u sklopu sopstvenog festivala redovno ređa najmanje tri istovremeno, a širom Balkana plasira po najmanje desetak (isto na godišnjem nivou!). Vremena kada su sami pokretači Škole stripa od iste odustali nakon par meseci, samo da bi tu istu školu jedan njihov polaznik i dan-danas gurao na mišiće i nametnuo je kao instituciju sa renomeom vrednim preko četvrt veka. Vremena kada je mladi scenarista mogao da raspolaže samo crtačima iz svoje neposredne sredine, isti scenarista koji danas može da bira saradnike širom Evrope, pa i par kontinenata pride. Vremena kada je škola imala nekolicinu jako zagrejanih polaznika sa mizernim sredstvima, dok isti ti ljudi danas komotno mogu da nabave sve što im od pribora treba i da istim tim priborom zgotove novu majstoriju za Francuze, Amere, Belgijance, Špance, Nemce, Italijane i ini drugi narod preko grane.
I opet se vraćam na onaj minimalni trenutak u toku te, sada već istorijske, izložbe korejskog stripa u Narodnom muzeju, trenutak gde stižem par reči da razmenim s Markom dok nas drugi elementi ne odvedu svakog na svoju stranu. Na to vezujem još par trenutaka koji mi se čine prigodnim za prisećanje. Tu je, primera radi, izložba savremenog belgijskog stripa, održana tek par godina pre ove sa Korejcima, nešto što se činilo nezamislivim u Leskovcu, pa i u bilo kom većem gradu u Istočnoj Evropi. Manje od godinu dana pre toga je bila izložba francuskog ženskog stripa, a dotične autorke su delile vreme pod reflektorom sa jubilarnom izložbom koja je slavila 20 godina postojanja festivala, jedan lep landmark za Školu i njene alumnuse. Sve ove izložbe su naglašene kao istorijske, jedinstvene, prelomni trenuci u povesnici Leskovca i leskovačkog stripa – isto što, primera radi, danas govore o objavi Stojanovićevih stripova u Kini, SAD-u i Francuskoj, a pre toga u Rumuniji, Makedoniji, Grčkoj, Hrvatskoj i Bugarskoj. Pak pre toga, izlazili su „Vekovnici“ sa kompletno bugarskim autorima, što je opet označeno kao istorijski trenutak. A ne treba zaboraviti ni one dane kada se Leskovac bratimio sa Sofijom i Herceg Novim, upravo na osnovu stripa (jednom od tih bratimljenja sam zapravo i prisustvovao), kao ni potpisivanje Deklaracije o saradnji festivala, takođe obavljenoj u Leskovcu. Zasigurno pogađate, i ovo su naglašeni kao istorijski trenuci. A onda je tu bio onaj trenutak kada je turski strip dobio izložbu u Leskovcu, te su turski autori krenuli da rade na jednom all-Turkish albumu „Vekovnika“ – dotični album, tik uz all-female album „Vekovnika“, tek treba da ugeda svetlo dana, i zasigurno da će biti obeležen kao istorijski trenutak. A ne treba zaboraviti ni one silne javne časove crtanja u Leskovcu, od kojih apsolutno svi krše rekorde po broju polaznika i interesenata. Rekorde po pitanju učesnika na Smotrama da ni ne pominjem. Broj nagrada leskovačkih polaznika stripa su podjednako obimne, i podjednako istorijske kada se tiče jednog grada. A onda vratim sat još malo, i vidim da je pokrenuta edicija o leskovačkim strip velikanima, jedinstvena za bilo koji grad, i takođe obeležena kao istorijski trenutak za čelnike i učenike škole koja nosi Kokanovo puno ime. Međutim, nekako mi se omililo vraćanje ovog sata, i isto to činim natrag u moje fakultetske dane, tačnije u februar 2010. godine, u galeriji SKCa u Kragujevcu. Pamtim tada izložbu „15 godina Leskovačke škole stripa/60 godina stripa u Leskovcu“, zvanično prve manifestacije gde je jedan moj rad izložen (strip rađen u saradnji sa Markom Serafimovićem, pomenutim ranije u tekstu). Tad sam prvi put ikada uživo upoznao i Marka i Peku, dok su još uvek bili u iole dobrim odnosima. Ponoviću, to su bile dve izložbe, jedna od njih za 60-godišnjicu bitisanja stripa u Leskovcu, druga sa jubilejem koji deli broj godina sa izvesnim niškim strip časopisom koji je nešto docnije, povodom sopstvenog jubileja, dobio specijalni broj sa sve propratnim fanfareom. Pet godina nakon ove izložbe, jedna monografija će upriličiti dve decenije postojanja škole koju je Kokan, sa par saradnika, počeo na jako nesigurnom terenu. Svi do reda od ovih događaja se mogu svrstati u istorijske, svako za svoju godinu. I dragi gospode, ovaj pasus je abnormalno i retardirano veliki, A JOŠ UVEK NISAM GOTOV! Kad se uzme u obzir gde su sve leskovački radovi putovali, gde se sve održavaju izložbe samo o „Vekovnicima“, koji su sve časopisi (ne mali broj njih književni sa jakom reputacijom) objavljivali tekstove o Leskovcu ili o Leskovčanima strip-autorima, koji su sve temati pisani, pa i neke omanje pikanterije tipa „jedna cura radi master rad/doktorat/nešto treće na temu ’Vekovnika’“ ili „jedan od polaznika iz Leskovca je kao završni rad u svojoj školi radio strip, time postavši prvi ikada koji je to u toj školi dostigao“ ili „jedna polaznica iz obližnjeg naselja niže na stotine hiljada reči sopstvenih romana pisanih za strano tržište, sa sopstvenim ilustracijama pride“, ili „jedan Piter Snejbjerg je gostovao u Leskovcu, neposredno dovodeći do toga da se organizuje izložba savremenog danskog stripa“, ili „na Smotri su radove izlagali Gžegož Rosinski – da, taj Gžegož Rosinski – i Luka Enoh – da, taj Luka Enoh“ ili „jedan mladi Brazilac je ubio čitav put od sopstvene rodne selendre do jednog Leskovca čisto da vidi izložbu i eventualno proba da se zaposli kao strip crtač u Srbiji“… Ljudi, ja nemam reči. Sve navedeno, i masu toga preko, mogu da se komotno podvedu u istorijske trenutke leskovačkog stripa, nešto što, realno, ne bi ni padalo na pamet ondašnjim gorostasima stripa u tom gradu. Koliki god Kokan majstor bio, koliko god britko Mivelovo pero bilo, kakav god šoumen Mija Kulić bio, mogu da dam glavu da ni sa svojih pet života ne bi mogli do ove tačke da dođu sopstvenim angažmanima, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da su i sami odustali od stripa u Leskovcu maltene u samom startu, isto onako samoinicijativno kako su i počeli.
Mnogo istorijskih trenutaka, dragi čitaoče. Ali ću ja ipak izdvojiti ovaj najstariji. „Arsenal“ je mukotrpno nastao, mučno živeo, i uz puno muke umro. Tu nema mnogo dileme. I kad se poredi sa drugim kratkotrajnim časopisima i fanzinima koji su u to doba izlazili (navedoh ih ranije u tekstu), definitivno nekima od njih nije dorastao. No, uzmimo u obzir sticaj okolnosti. Uzmimo u obzir jedan drugi Leskovac, propali i smešno irelevantan, ugušen u sopstvenoj učmalosti. Pridodajmo tu vladajuće strukture koje oprilike imaju sluha za kulturu koliko jedan prosečan pradeda za K-pop, a razumeju se u strip kao Marica u masan kurac. Shvatimo onda da čak i među polaznicima nema skroz sloge, da čelnici koji ih mentorišu imaju sopstvene ideje i, nažalost, sopstvene bubice, da maltene niko ne veruje u uspeh započetog. Sa svim tim bačenim u čabar, pravo je čudo što je jedan „Arsenal“ i izašao, a kamoli što je dogurao do šestog broja i, bitnije, što je lansirao autore unutar istog u prilično uspešne (ili barem šarene i raznolike) karijere. I premda vidim vazda premorenog Marka, letargičnog Miloša i rastrzanog Fikija, zamislim ih jedno 35 godina mlađe, pune elana, željne dokazivanja i krcate idejama do guše. Zamislim jednu omanju bratiju koja zna da nešto želi, premda im se želje ne podudaraju u svim aspektima. I onda vidim da se trud isplatio. Marko je u sklopu intervjua rekao da za jednu od najvećih počasti ikada smatra to što je Kokan njemu predložio saradnju. Staviću vam u perspektivu koliko je jaka ta izjava. Relativno skoro je Radio Televizija Srbije svraćala u Leskovac da radi prilog za Markovu Školu stripa. Neposredno pred slavu mi (ili malo posle iste, ili tokom iste, nisam više siguran) moj rođeni otac mi kaže kako je gledao taj prilog na televiziji i kako ga je Marko oduševio. Imajmo na umu da mog oca strip apsolutno ne interesuje još od srednje škole i da je počeo (i završio) čitanje istog na Bonelijevcima. Dakle, Leskovac je uspeo da zadivi i takvu jednu osobu, izuzetu iz cele ujdurme zvane Deveta umetnost. Drugim rečima, Marko, isti taj Marko koji je dostigao sve navedeno odozgo (sa učenicima koje je izveo a koji su takođe masu stvari dostigli sa njihove strane) je toliko uticajan da može da pomeri i ljude koje uopšte ne dotiče kadar, a taj i takav čovek će čak i sada, u svojim ranim četrdesetim, da navede da mu je jedna od najvećih počasti upravo vezana za te mlade dane i za taj period kada je „Arsenal“ bio njegov tada najveći podvig.
A pročitali ste i sami. I pored svih peripetija, spletki, saplitanja, obaranja, šutiranja, padova i iritiranja, Marko i „Arsenal“ su i dalje na „ti“, i dalje se poznaju kao bliski (premda komplikovani) prijatelji, i mada je Marku ostao gorak ukus nakon svega, ne može a da ne priča o tom i takvom „Arsenalu“ u superlativima. Prema tome, dozvolićete, dragi čitaoče (u stvari, nema šta da dozvoljavate, moj je tekst, napisaću šta god mi se jebeno prohte. Ha-ha.) da na videlo iznesem još jedan istorijski trenutak u životu Leskovačke škole stripa. Dakle, pre nego što je bilo ovih silnih Smotri, izložbi, albuma, serijala, časopisa, monografija, specijalnih brojeva, gostovanja, nagrada, počasnih pomena i, naravno, bliskih prijateljstava, bilo je vreme kada je i štampanje najobičnije pozivnice za rođendan koštalo narod trećinu sopstvene plate. U tom vremenu, oskudnom i pesimističnom, javljali su se mladići koji nisu hteli da se predaju i da puste kadar da umre. U Subotici su to radili Saša Marijanušić i Damir Šmit svojom školom stripa, u Beogradu je to radio Vlada Vesović, u poratnoj Republici Srpskoj to je radila ekipa iza časopisa „Žalosna sveska“, u Zaječaru su to radili zaljubljenici u sekvencijalno predavanje svojim festivalom i nagradama, a u Leskovcu su to, na sirov i beskompromisan način (ili, da budemo iskreni, sa podosta kompromisa, ali nikada onih oko najvažnijih stvari), odradili tinejdžeri i mladi studenti orni da pokažu svojim elderima da imaju energije, snage i volje. Taj i takav „Arsenal“ koji je iznikao u poslednjim godinama minulog milenijuma, sa sve manama, nedostacima i falinkama, je ako ne prvi opipljivi, onda zasigurno najjači uspeh te rane etape novih leskovačkih stripadžija, i – niste ni sumnjali, naravno – prvi pravi istorijski trenutak koji je pomaknuo Kokanovu školu od tačke A do tačke A+1.
I sada, kad sve to rezimiram krajem ove tekuće godine, ne mogu a da se ne nakezim kao degenerik. Nekada se istorija ne gradi od velikih i pomerajućih događaja, već od onih malih, sitnih, jedva primetnih, onih kojima se smejemo, kojima ne pridajemo značaj, koji su za nas jedva uteftereno seoce na mapi sveta zvanoj Život. Citiraću ovde Jakoba Risa, danskog društvenog reformistu i fotografa s kraja 19. i početka 20. veka:
Pogledaj klesara kako udara čekićem njegov kamen, gotovo stotinu puta pre nego što se uopšte i pojavi neka pukotina na njemu. Ali na sto i prvom udarcu će se taj kamen raspolutiti, a zasigurno znam da nije taj udarac onaj koji je to postigao, već svi oni udarci koji su došli pre njega.
„Arsenal“ sigurno nije prvi udarac. Pre njega su bile izložbe, te samo osnivanje škole i predani rad na stripovima. A sigurno nije ni udarac koji je raspolutio kamen. To je u sklopu leskovačke priče teško odrediti, ali ako bih napomenuo par trenutaka koji dolaze blizu toga, bili bi sledeći:
- Prva međunarodna izložba stripa u sklopu Narodnog muzeja (ne znam koja je niti kad je bila, ali desila se u ranim danima festivala)
- Prvi album objavljen u Francuskoj koji od početka do kraja osmišljavaju i realizuju domaći autori
- Prvi temat o Leskovcu i domaćem stripu objavljen u nekoj naučnoj publikaciji
- Prvi put kada je Škola dobila prostorije na tavanu Leskovačkog kulturnog centra na korišćenje potpuno besplatno od strane samog grada
- Prvo bratimljenje dva grada na osnovu stripa
- Prva izložba Leskovčana van granica Srbije
- Prvo predstavljanje jedne azijske strip scene u Srbiji (priznajem, pristrasan sam ovde)
- Prvi dolazak jednog prekaljenog profesionalca stripa „sa strane“ u Leskovac
- Prva petogodišnjica
- Prva desetogodišnjica
- Prva petnaestogodišnjica
- Prva dvadesetogodišnjica
- Prvi oboreni rekord
Dakle, po pitanju metafore udarci-i-kamen, gde treba svrstati „Arsenal“? Pa, dočaraću koloritnim opisom, ni manje ni više nego stripovskim. U prvom kadru vidimo preznojenu grupu kamenorezaca koji mašu macolama i udaraju u kamenje, koje je zlo i sirovo, ne da se. U drugom kadru zumiranog vidimo jednog junošnog radnika, prepunog očaja, koji briše znoj i iznervirano gleda ispred sebe. Već u trećem kadru je krupni plan njegovog lica, kako gleda zabezeknuto nadole, ispred sebe i dalje, i ne može da se načudi. Onda u narednom kadru silueta njega, total, kako poziva svoje ortake da dojure do njega. U narednom kadru svi gledaju nadole, svi razveseljeni, a mi i dalje ne znamo u šta gledaju. Onda odjednom, u narednom kadru, krupni plan dvadesetak parova šaka kako posežu za macolama, pa naredni kadar opet silueta gde svi oni, silovito, udaraju macolom o jednu sirovu i tešku stenu. Pa možda krupni plan njih petorice kako se znoje i nerviraju, ali ne prekidaju da udaraju. Pa krupniji plan na trojicu, sa onim prvim mladićem u sredini. Pa još krupniji samo na njega. Pa još krupniji samo na njegove oči. I odjednom, blagi zračak svetla bije u te njegove oči, isto postavljene kao u prethodnom kadru. Povlačimo kameru na sledećem, i vidimo kako se svi tapšu po leđima, preznojeni, krvavi i prljavi, i čestitaju međusobno sve i svja dok u sredini stoji onaj prvi momak, trijumfalno, sa rukama o boku, kako pompezno gleda u ono ispred sebe i kao da likuje univerzumu. U poslednjem kadru, u drugom planu (u prvom su ovi momci s leđa) jeste pukotina u steni. Nevelika je, jedva vidljiva, toliko nebitna da stena i dalje stoji nepomično. A unutar te pukotine se nazire prva naslovnica „Arsenala“, spremna da se izvadi, samo ako momci nastave da udaraju malo silovitije.
„Arsenal“ je jedna etapa, to stoji. Jedan davno ugašeni časopis. Ali da nije jedno vreme bio nečiji vrhunac, od stripa u Leskovcu ništa ne bi bilo pre nego što bi se milenijum uopšte i završio. A da nije nakon toga postao nečija polazna tačka, pa kasnije (poput ovog trenutka) nečije gorkasto-sladunjavo sećanje, ne bi se strip u Leskovcu popeo do pedigrea, renomea i fenomena koji je sada. Samim tim, ovaj pomalo traljavi i nesigurni eksperiment punopravno zaslužuje svoje mesto u istoriji srpskog stripa.
