Suzana Krivokapić

Reči budu bistre vode, kad se čiste, lepe rode, izrečene tiho, glasno,... zažubore vrlo jasno.   Ima onih koje leče, pa toplina srcem teče, divne su, ko sunce greju, takve uvek sreću...

Nebo je carstvo snova, na njemu stanuje duga.... Nebo je krov – iznad krova, čeličnoj ptici – pruga...   Beskrajno plavo prostranstvo kojim beli oblaci jezde... Nebo je livada sjajna po kojoj...

Proučavam jedno biće... Muku mučim već par dana i čudim se dok je gledam... Od prstiju sva je tkana! Golica me njena kosa, osmehom po srcu svira,... Prsti su i...

Tvojim sam potpisom ispisala sve svoje pesme... Njima te grlila, u zenice slala čežnje i čekanja... i još su mi prsti vreli od reči: V o l i m  t e!

Najlepše ljubavne pesme pišu se bez pera... U Tvom zagrljaju! Po Tvom srcu! Kad sam privijena na Tvoje grudi! A... pevaju zenicama.

Pre nego što te poljubim za Laku noć... još jednom ću provući prste kroz Tvoju kosu... mislima... jer su mi dlanovi vlažni ... od čudnih bisera što se kotrljaju iz oka...

Još samo korak… jedan… priđi. Uvuci se sasvim pod moju kožu, ušuškaj… uplovi u damare… Probudi usnule bulke, nek se crvene na usnama mojim… nek se latice prospu svud… po poljima žita, kojim hodim…..

Dok se nebo Prosipalo po kosi a Dunav plovio u oku... poklanjao si mi bisere... svog pogleda, osmeha, nežnih reči... a ja sam ih nizala u ogrlicu sreće... Evo je... sad nosim u očima, na usnama.... i u srcu...

Ne može dan da te sapere sa trepavica, ni noć da te sakrije iza zvezda... jer mi sijaš u oku, trag si na mojoj usni... dlanu, otkucaj si srca moga... i... postojiš svuda gde me ima, gde čeznem za tobom...

Jednostavno si se pojavio… prostro nebo iznad moje glave… probudio zvezde u oku… prosuo mesečinu po kosi… i ukrao srce….

Ti si moja geografska karta sreće… i leteću u Tvojim mislima… ploviti Tvojim zenicama… u Tvojim dlanovima, … Prepešačiću put do Tvog srca… i tu…. sagraditi dom…

Požuri... prsnuće nabujale grudi… jer te čekam godinama da dođeš, da napišem svoju pesmu. Požuri... svenuće latice … jer ih čuvam od proleća, da prospem po stihovima dok te ljubim. Požuri... izbledeće zelenilo oka… jer dugo...

          Kad raspletem kosu i pustim da je vetar mrsi ‘mesto tvojih ruku… boleće te prsti… i moje zvezde pod kapcima što nosiš… Boleće i mene… misao – bez reči… bez poljupca – usna i pesma...

Kao ptica… vinu se misli kroz beskraj plavi… raznose radost pod mojim čelom… golicaju cvrkutom i časte osmehom… Volim… kad mi se tako uplićeš u misli… kad ćutim s tobom u sebi… kad me greješ toplinom srca.. kad slikam ljubav… stihovima…