Suzana Krivokapić

              Na dnu čaše još crveni tragovi Tebe... Htedoh da Te dospem, al' je lomim stihom i snagom iz sebe... Međ' krhotinama ostavljam vreme, zatvaram vrata i nikad ne vraćam kazaljke sata..

Može da nosi… sunce i vetar, kišu i dugu, sve… u svojoj kosi…

                    Ako uzmu otisak mog prsta videće i obrise Tvoje, kao tetovaža.... trajna... pod kožom i na koži... stoje. Ako zavire u olovku... moju videće... stihova... česme. I žensko, ustreptalo srce, koje...

              Udahnem Te mislima, uronim glavu u oblake... i golicam nebo... u Tebi. Raširim krila pticama, napišem note... i cvrkutom budim usnulo sunce. Ne opiri se! Ionako ću Ti preplaviti nedra, okupirati srce... i ispuniti dlanove.

    Udahnem Te mislima, uronim glavu u oblake... i golicam nebo... u Tebi. Raširim krila pticama, napišem note... i cvrkutom budim usnulo sunce. Ne opiri se! Ionako ću Ti preplaviti nedra, okupirati srce... i ispuniti dlanove.    

Od kad si prostro nebo iznad moje kose i pokačio oblake bele, i ptice... i sunce, na moje obrve i trepavice pada zlatni prah. Od kad si otkrio more osmeha na mojim...

Živim kao podstanar u košulji izvezenoj od snova, ljubavi i nežnosti... Svoja sam u svome! A tu... gde je otkopčano dugme ti si pronašao put... i ja te puštala... da mi nečujno hodaš po...

Samo da znaš... neću ti dati da odeš iz mene... od mene. Sad... ni sutra. Od postanka te nosim u sebi skrivenog... ispod kapka, kože, u osmehu, dlanovina, damarima,... Sve moje ćelije ostale bi prazne i gladne... bez smisla i...

Mogu da... stisnem zube i raskrvarim usne... Ljubav neću ugušiti! Mogu da... pustim vrisak i rasteram ptice... Ljubav neću uplašiti! Mogu da... pustim suze danima da teku... Ljubav neću sprati! MOGU... UZALUD! Neću uspeti...

      Pitam se... gde pade ona kap kiše u kojoj ostavih trag sebe prolazeći kroz oblake... šćućurena u tvojim mislima... Traži se... i onaj bljesak sunca u tvom pogledu... da napravimo dugu...

    Uzalud... dan proguta zvezde i pošalje mesec na počinak... kad ne mogu sprati snove sa zenica. Uzalud... jutro zbaci prekrivač i svuče spavaćicu s tela... kad ne mogu skinuti ruke sa tvog vrata. Uzalud... šaljem vojsku misli ispod čela i naredbu da...

Svi u meni vide klinku, malu, slatku, sa kikama,... A ja sanjam pravu šminku i već hodam na štiklama... Na TV - u pratim modu, pa sređujem dugo sebe... Smejem...

IZVINI... Nisam želela tu iskru u sebi... I nisam joj otvorila kad je kucala.... Nekako se provukla... I ušla. Bezobraznica! Uvek nađe put i ne pita! Šetala je mojim srcem... pa sam...

  “ŽISEL” ( Život sela) je Međunarodni festival amaterskog filma koji se odvija u Omoljici, a redovno se održava svake godine - početkom avgusta, od...