fbpx

Bitka za zabavu u bioskopima

„Ribe se lože na džinovske robote.“

Džejmi, Megas XLR

Jedan od vodećih trendova u filmskoj kritici jeste žaljenje na to što je svaki sledeći film adaptacija nečega. Kukaju na kvantitet filmova rađenih po stripu, po romanima, igricama, dramama, društvenim igrama, igračkama, itd. Ovo je samo po sebi malo licemerno pošto su neki od najboljih filmova ikada – „Paklena pomorandža“, „Kum“, „Vrtoglavica“, „2001: Odiseja u svemiru“, „Psihopata“, „Bojevi metak“ ovde navedoh kao samo par primera – upravo adaptacije. A donekle je i licemerno zato što sve što dolazi, a iole je „originalno“ (u smislu da nije direktna adaptacija) ne dobija toliku pažnju.

„Bitka za Pacifik“ je upravo primer toga. Ovo je, na svojoj površini podjednako kao i u svojoj srži, film o džinovskim robotima koji se bore protiv džinovskih čudovišta. Ništa manje od toga, ništa više od toga. Naravno, nije iznenađenje reći da je režiser filma Giljermo del Toro, čovek poznat po svojoj fascinaciji čudovištima i stvorenjima. I naravno, nije iznenađenje reći to da je film jedva prošao prosek na blagajnama, iako je ubrzo nakon toga zaradio kultnu vrednost i slavu plus status sa istim pridevom (slično poput „Dreda“, ali to je tema za drugi put). Naravno, neretko se dešava da dobri filmovi moraju recipročno da imaju manje zarade i manju pulbliku, iako se i taj balans polako menja. Samim tim se potencijalne franšize u startu gase, postojeće franšize muzu do besvesti, a gubi kreativnost.

foto: go2uttyler.blogspot.com
foto: go2uttyler.blogspot.com

Naravno, dve stvari odmah ovde treba naglasiti. Prva je ta da ovaj film nije odličan. Druga je ta da, tehnički gledano, baš i nije originalan. Sledi objašnjenje. Glede prve replike, film pati od puno mana. Glumačka postava jako loše radi svoj posao. Jedini koji se malo izdižu jesu Idris Elba, Ron Perlman i ona dvojica što istražuju čudovišta. Glavni glumac je zgodni plavušan i vrlo malo toga dalje od navedenog. Ista stvar i sa japanskom glavnom glumicom. A ista stvar i sa sporednim ulogama, poput Australijanca, njegovog ćaleta, pokojnog brata plavušana, itd. Druga stvar je neujednačeni tempo, ili tačnije neretki nesklad brzih i sporih trenutaka u filmu. Treće su, naravno, rupe u priči kojih ima premnogo i koje su na nivou Avatara (onog što je snimio Džejms Kameron, ne onog jada što je skarabudžio M. Najt Šamalan). Neke od njih su „Zašto vlade sveta grade džinovske zidove kad već imaju džinovske robote?“, „Zašto uopšte imaju džinovske robote, umesto recimo tone vojnih aviona i podmornica?“, „Kako to da nisu primetili da njihov robot ima ugrađeni mač?!“, itd. Po pitanju originalnosti, „Bitka za Pacifik“ vuče svoje inspirativne korene iz japanske animacije, konkretno su u pitanju džinovski meka-roboti poput onih iz „Gundam“ franšize,“ Big O“,“Evangelion“ i nebrojenih drugih. I naravno, kao izvor inspiracije su tu i filmovi o džinovskim čudovištima, takođe pretežno iz Japana, kao Godzila, Gamera, Rodan, itd.

Stvar je u tome što ovaj film, pored tog lošeg, ima i tonu dobrog. Prvenstveno, nevezano za radnju, tu je muzička podloga. Kompozitor skora „Bitke za Pacifik“ je Ramin Đavadi, koji je pre toga radio muziku za seriju „Blejd“, po filmovima o istoimenom vampiru – a koji je sam Marvelov strip junak; naseljava  isti univerzum kao Iron Man, Kapetan Amerika, Spajdermen, Žderavac, Iks-Ljudi, Fantastična četvorka, Osvetnici, itd. – ali koji je definitivno više poznat ljudima kao kompozitor muzike za seriju „Igra prestola“. Đavadi je majstor svog zanata. Poput Džona Vilijamsa, zna da potrefi bit junaka, ono što ih čini to što jeste, a i pored toga je em majstor atmosfere, em vojvoda spektakla. Svaka pesma prosto naginje gledaoca da ustane zajedno s robotima i potegne udarac. E sad, glede robota, ovo su sigurno najbolje i najrealnije predstavljeni roboti do sada. Za razliku od „Transformersa“ gde sve ide glasno, naporno i ubitačno, u „Bici za Pacifik“ se vidi ljudskost u ovim mašinama-vozilima. Vidi se da mogu da se kvare, da su korišćene, da mogu da otkažu, da zahtevaju narod i narodnost da se stara o njima. Plus, odluka da dvoje ljudi mora da pilotira istim putem sinhronizacije uma je fenomenalna i predstavlja odličan predložak za eventualne konflikte i trenutke gde likovi mogu da pogreše i da se razviju kao individue kroz te greške. A čak su i piloti robota unikatni: trojica Kineza koji simetrično i uigrano cepaju košarku, ogromna plavokosa Rusina i njegova žena u ubersovjetolikom robotu, Australijanac i njegov ćale sa sve familijarnim prepirkama, Amer i Japanka u korišćenom, ozleđenom robotu, i to bez forsirane romanse. Spektakularno.

foto: www.andsoitbeginsfilms.com
foto: www.andsoitbeginsfilms.com

Naravno, čudovišta takođe vuku jedan deo filma. Em izgledaju strahovito zapanjujuće, em su legitimna svetska pretnja i, što je najbitnije, ne dolaze na zemlju samo zato što eto, već dolaze i određenim redosledom, od slabijih ka jačim. A i pored toga, nisu čak ni glavni u svom svetu; tu čast nose inteligentni čovekoliki vanzemaljci o kojima se trenutno vrlo malo zna. No, čudovišta su ovde bitan faktor, zato što su integrisana u svakodnevnicu. Ljudi grade kuće oko kostiju palih monstruma, koriste im organe za silne stvari i prodaju ih na crnom i eventualno crnjem tržištu. Ceo svet se usredsređuje na jedan problem namesto međusobnog klanja. Ovde se zapravo oseća važnost prisustva pretnje umesto šoka njenog nenadanog dolaska. Ovo je svet koji nije ni u epicentru eksplozije, a ni ogrnut godinama provedenim snoseći posledice čitavog sukoba, već negde između, negde u procesu „odavno je počelo, ali nema mu još kraja“. Pretnja je vrlo prisutna, vrlo (ne)poznata, i vrlo opasna.

Vratimo se sada na premisu filma. Ovo je priča o džinovskim robotima kako se biju protiv džinovskih čudovišta. I evo da ponovim, nije ništa više, a niti šta manje od toga. I ne trudi se da bude. Ovo je film koji je svoju tupavu premisu shvatio dovoljno ozbiljno da se ne bakće previše oko nekih detalja zarad naglašavanja glavnine. A glavnina su roboti i čudovišta. I sve vezano za njih prosto izgleda i funkcioniše maestralno. Ovo je onakav film kakav i vaše dete i dete u vama mogu da vole, koliko god komercijalnog karaktera bio. Ovaj film je rezultat kada projekat ovog tipa preuzme osoba koja zna šta hoće, a pored toga je i rezultat pomnog istraživanja i odabira da se rizikuje s (većinom) novim pravcem namesto da se reciklira nešto po pedeset i osmi put. I na kraju krajeva, ovaj film je nešto što ovoj ciničnoj deceniji, kao i deceniji pre nje, jako nedostaje – zabavan je. Nema pretencioznosti, nema dubokoumne i vaseljenekršeće poruke, nije preterano lična šljivoidna životna priča X persone pretočena na celuloid. Ne, bre, film je zajebancija! I kao takvom mu na tome hvala.

„Bitka za Pacifik“ trenutno ima nastavak i animiranu seriju u raznim fazama razvoja. Fanovima ostaje čekanje i ponovno dečije radovanje ovoj mehaničkoj crnoj ovčici holivudske slave.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.