fbpx
spot_img

Bojana Stupar: “Pelin i med 2”

***

Koliko je samo puta u poslednja tri meseca Feđa pomislio na nju? Koliko? Nijedno jedino jutro nije osvanulo, a da nije bila njegova prva misao. Odlepljujući umorne kapke, kroz trepavice se prvo nazirao njen osmeh. Blag, nežan osmeh. Seksipilan, uznemirujuć, nestrpljiv. Oblici su se smenjivali iz jutra u jutro, a njene usne su uvek bile tu. Da li će to biti njegova doživotna kazna ili dar koji će mu pomoći da nastavi da živi?
Njene ruke su ga hranile, njene šake su skidale ostatke hrane sa njegovih usana, milujući mu bradu i obraze uz opomenu da je vreme da se obrije, njene usne su mu šaputale koliko je sati, da treba da požuri, lagano mu sunđerom trljajući leđa pod mlazom vode. I nije odustajala. Nije ostajala da pospremi za njim, već ga je revnosno pratila na putu do posla. Boravila je u šavu njegove košulje, u rubu njegovog sakoa, u čvoru njegove kravate. Strpljivo ga je čekala na stolici u uglu kancelarije do kraja radnog vremena, posmatrajući ga zamišljeno, sa smeškom, remetivši mu koncentraciju. I zalud je pokušavao da je spere s lica oštrim pokretima šaka, da je skine poput paučine, ona nije odustajala. Tu na dohvat ruke, u razmaku od jednog dodira, tako realna, a nepostojeća, prozirna. Kao da je na njemu neko vršio ogled. I čim se bude pomirio sa tim da se neće osloboditi tog pogleda dok je živ, moći će ponovo da živi. Ako se to životom zove?
Njegov ispijen izgled bi posmatraču u trenutku nametnuo misao „Nije valjda ono najgore?” Svakodnevno je bio izložen podozrivim pogledima i sumnjom u bolest. Opaku bolest. Ali on nije mario za to, jer ga se jednostavno nisu ticale dijagnoze koje su se pominjale čim bi vrata zatvorio za sobom. Amputiranih osećanja, bio je gluv za došaptavanje u istoj prostoriji ili muk kad u nju uđe. To je bilo mimo njega. Kao i sve ostale radnje, zbivanja, najave, dešavanja. Sve izuzev radnih obaveza koje nije zanimalo šta se sa njim dešava i koje nisu smele da trpe. Pokušao je da nastavi tamo gde je stao kao da se ništa nije dogodilo, po ko zna koji put. Uz ulaganje čitavog sebe odnosno ostataka koji su od njega kao čoveka ostali, uspevao je da u roku završava ono što se od njega očekivalo.
Ali je ostao bez ideja. Jednako kao i bez ambicija. Svestan toga da će to ostaviti posledice. I jednako nezainteresovan za to.
Dan obojen nekom čudnom nijansom sive, potpomognut maglom, gustom sabijenom maglom, koja se protezala od tla do vrhova krošnji. I još jedan dan ispunjen obavezama. Još jedan u nizu, u kome se od njega, Feđe, očekuje požtvovanost. Jer sve se ponovo svelo na posao. Posao, obavljanje fizioloških potreba i odlazak kod dr Vilsona.

                                                                    Foto: Branislav Petrović

Bojana Stupar
Bojana Stupar
Autor romana "Pelin i med" i "Pelin i med - drugi deo" i zbirke poezije "Odjek koraka tvojih". Živi u Novom Sadu. Ljubav kao večita inspiracija. Ljubav kao svrha postojanja, življenja, radosti. Utkana u tkivo života. U obliku kiseonika i soli na ranu. Boli i uzdiže.