fbpx
spot_img

Bojana Stupar: “Pelin i med”

Feđa je uzeo ključeve od Marininog stana pod izgovorom da mu je tamo ostala fascikla sa dokumentima koji su mu potrebni. S obzirom da Marinini roditelji nisu znali da li je i kada bio kod nje, pružiše mu svežanj ključeva. Kao da ulazi u sobu na vrhu dvorca u kom je zatočena princeza koju treba da spase, Feđa obazrivo odškrinu ulazna vrata. Pred njim se pruži predsoblje na čijem kraju se kroz otvorena vrata nazirala prostrana osvetljena soba. Sigurnim korakom se uputi napred ne obazirući se na još dvoje vrata sa desne i jedna sa leve strane. Kroči u sobu i sede na fotelju prislonjenu uza zid. Neverovatan osećaj topline kojim odiše taj uređen prostor ispunjen njenim navikama, njenim mirisom i svime što voli a da on to i ne zna, pruži mu spokoj. Kao da je to bilo i njegovo mesto boravka i da je svakodnevica vratiti se tu, kod nje. Desno od fotelje bio je radni sto sa laptopom na sebi a pored njega, u uglu, fiokar svetlo zelene boje. Preko puta knjige uredno poređane po policama koje su zarobile čitav zid, od poda do plafona. Prava kućna biblioteka. Feđa ustade i stade ispred. Neruda, Prever, Pekićevo „Besnilo“, „Otrovno mleko maslačka“ Vide Ognjenović, “Tvrđava” Meše Selimovića, „Rani jadi“ Danila Kiša, „Zapisi iz podzemlja“ Dostojevskog, „Lolita“ Vladimira Nobokova, Kunderina „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, Irvin Jalom „Kad je Niče plakao“, “Gospođa Bovari”, “Čarobni breg”, bili su samo neki od naslova preko kojih je prelazio pogledom, tražeći jednu jedinu knjigu. Onu koju joj je poklonio devedesetih, pred odlazak. Kada je shvatio da je zaista voli a usled nedostatka hrabrosti da to izgovori naglas. Da li je čitala i kada? Kad joj je nedostajao, kada se osećala usamljeno ili kad bi ga se kroz smešak setila? Da li je čitala pesmu čiji je naslov zaokružio nepravilnim krugovima plave hemijske zahvatajući tim pokretom pola strane? Da li je ima još uvek?
Skroz, u gornjem levom uglu, smeštena preko drugih naslova kao da je poslednja čitana, stajao je svedok njihove prošlosti, jedino što joj je ikada dao. Prope se na prste i sa knjigom u ruci spusti se ponovo u fotelju. Nežno pređe dlanom preko korica i ispunjen čudnim nemirom otvori prvu stranu. Iz knjige ispade papir, pronašavši svoju prečicu do poda. Feđa ga podiže i prepozna Marinin rukopis na papiru okrnjenih ivica, zgužvanom i očito nakon premišljanja presovanom u ponovnom pokušaju ispravljanja.

Tamo gde moj svršetak je, počinješ ti
I besmisleno mimo toga je sve.
Nisu mi potrebni izgovori, laži ni zaveti
Jer voleti te odviše teško je.
Namernom nepažnjom u meni spokoj gasiš
Spretno mimoilazeći zamke koje pravim.
Po ponosu mi smelo, čvrstim korakom gaziš,
Ne mareći što se u sopstvenom telu davim.
Duša đavolja u vlasništvu je tvom,
Uzmi i kožu, krv i tkiva.
Ne znam šta me još uvek drži budnom
Jer mrtva sam svakako i ovako živa.

Bojana Stupar
Bojana Stupar
Autor romana "Pelin i med" i "Pelin i med - drugi deo" i zbirke poezije "Odjek koraka tvojih". Živi u Novom Sadu. Ljubav kao večita inspiracija. Ljubav kao svrha postojanja, življenja, radosti. Utkana u tkivo života. U obliku kiseonika i soli na ranu. Boli i uzdiže.