Cvet što tvoje ime nosi
ne dam da svene u mojoj kosi.
Nakit nesveli nepresušnih izvora u mojoj duši,
hranjen osmesima mojim,
nastalim maženjem ruku tvojih,
očima što sjaj ne gase
u horizontima nepreglednih livada tvog proleća,
za mene večnog.
I sve ruke što ga ubrati žele dorasle mu nisu,
a htele bi one.
Htele bi da dotaknu mistično zvono te čaure cvetne.
Nedodirljive latice procvetale same,
izdignute iz neprospavanih noći,
kapljica već prepunog okeana.
Energija silna pretočena u ljudskost korača.
Često neshvaćena, a nedodirljiva,
okružena bezličnim licima
što tonu u duboke ponore svojih besciljnih života
pretočenih u laži…
Venčić ne postoji, cvet je samo jedan,
a vredan.
Ne dam da svene u mojoj kosi
cvet što tvoje ime nosi.
