Možeš da obrišeš tragove jutarnje rose sa tvojih prozora,
ispisanih opojnim mirisima naših noći,
svitanja dočekanih uz šapate krošanja što grane sviše,
kroz momente najlepših nota, za mene ispisanih.
Možeš i reči uredno da složiš u fioke zaborava,
poljupce nadoknadiš,
pod istim nebeskim bespućima pogledom da osvajaš,
dahom čeznju, ljubav, nedoumice raskivaš.
Mozeš korake da stopiš talasima novih reka,
prokletstvo čežnjive ruke nadomestiš uzdahom,
moje noći besane i jutra dremljiva,
prve reči izrečene uz kapi jesenje kiše da utihneš u meni,
u nikad više.
Možeš moje spoticanje kroz horde bezličnih lica,
strmoglavo vitlanje na liticama realnosti kao okove da
raskivaš,
i ovlaš ih na zemlju spuštaš,
dok oblačiš me dodirima, skidaš me nemirima.
Možeš u rukama sve da nosiš, svima prkosiš,
snagom isijavaš, dah u rimu pretvaraš, svetove stvaraš,
i moje boli postojanošću, radošću natapaš.
Kroz osmeh optočen belilom ratnika, kroz puteve
neverice,
vršcima prstiju ostavljaš neizbrisiv trag…
Možeš i otkrivaš tajne moje mističnosti,
poredane kroz momente, minute, u sjaju crnila mojih
očiju,
gde se ukrštaju uzaludna proticanja, nežnost, u ljubavi grč.
Čežnju u oganj stapaš kroz najlepšu pesmu,
ključem čistote neba, a baš to meni treba.
Možeš… samo Ti!
