fbpx
spot_img

Čekajući pizzu

Foto: Ivana Todorović
Foto: Ivana Todorović

Čujem vrlo često kod osoba koje preguraju bar trećinu, po novim standardima, planiranog ovozemaljskog života da nam život prođe u čekanju. Ja sa polovinom planiranog pomislih nešto slično. Da li to znači da sam nezreo ili da sam sazreo? Nekako mi podjednako neprihvatljivo i jedno i drugo, mada kada bih baš morao da biram svoju karakteristiku, pre bih se uhvatio za ovo prvo.

Uhvatio sam pizzu. Ljubazna prodavačica stavila je salvete ispod kutije u koju je bila položena vruća, da se ne bih opekao. Eh, da su sve bile tako pažljive…Elem, bio sam je jako željan, gladan kao vuk. Mogao sam je istog trena pojesti u slast, ali odabrao sam da to učinim sa njom koja je bila pored mene, zajedno, u stanu. Osećao sam na svom dlanu koliko je vrela. Osećao sam koliko je i ona gladna.

Stigli smo. Ona je bila još vruća, a ja nikad gladniji. I onda se nije desilo. Ostala je na stolu, nenačeta. Ohladila se. A mene je prošla glad. Da li je završila u nečijim ustima…onako hladna ili podrgrejana? Kako god…ne bih se uhvatio ni za jednu od varijanti posle. Pizza se jede dok je sveža i vruća. I to je to.

Dosta stvari u životu još uvek čekam. I nadam se da mi neće u tom čekanju proći ovozemaljski život. Bar ne u čekanju svih njih. Neke bih i da dočekam. Najlepše da dočekamo. Zajedno.

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.