Mnogo je lepo detetu da vidi svog omiljenog junaka kako mlati redom narod. Podjednako mu je lepo kad vidi svog drugog omiljenog junaka kako mlati redom narod. A onda, logika diktira, mu je dvaput lepše kada vidi i svog omiljenog i svog drugog omiljenog junaka kako zajedno mlate redom narod.
Ako ste Amer, lepo vam je kada Supermen i Betmen zajedno udaraju na Leksa Lutora i Džokera. Ili kada Spajdermen i Žderavac zajedno jurišaju na Čuvare i Doktora Oktopoda. Ako ste Japanac, vrištite kada zajedno Goku, Monki D. Lufi i Toriko razbijaju svoje neprijatelje, ili kada se u igrici Goku, Monki D. Lufi i Naruto mlate. Lepo vam je i kada se Detektiv Konan i Arsen Lupin treći nadmudruju. Ako volite filmove…pa, nije vam bilo lepo kada se Tuđin mlatio protiv Predatora, ili Fredi Kruger protiv Džejsona, ali vam je prijalo to što su Džej i Tihi Bob bili u jedno šest filmova i serija, pa su na jednom mestu okupili narod iz svih tih filmova nakratko.
Ako ste, pak, Srbin, to zadovoljstvo vam je promaklo smrću, uskrsnućem i ponovnom smrću „Luksor Stripa“. Nažalost, Generacija Tesla, Borci Sumraka, Romero, četvorka iz „Faktora 4“ i družina iz „Divlje Magije“ nisu uspeli da se udruže, a planova je bilo. Doduše, ako ste sad sredovečni gospodin, sećate se kada je Kobra nakratko sreo Tarzana zahvaljujući novosadskim majstorima stripa. Ako ste pak mlađi, a Makedonac (ili fan makedonskog stripa), bili ste srećni onda kada je Ajvarmen otišao u Leskovac i nakratko družbovao sa Ekstra Gedžom, tatkom na superheroji. Ako ste, pak, vrlo, vrlo matori gospodin, sećate se onog trenutka kada su se naš Zigomar i američki Fantom pokačili i porvali.
Međutim, tvrdite da vam nije dovoljno samo da se sretnu zajedno junaci. Treba da tu bude i malo umetnosti? OK, hajmo da bacimo pogled na „Ligu izuzetnih džentlmena“ Alana Mura. Književni likovi, pozitivci i negativci, na jednom mestu. Sa oduškom palp romana, ali sa pričom dostojnom jednog Dostojevskog…ili ajde da ne preterujemo, jednog Alana Mura.
Pa još ako ste toliki fan toga da pomislite „E, i nama Srbima treba tako nešto“, onda ste Pavle Zelić, ustanovljeni „Popbokser“ i iz nekog razloga farmaceut koji iz hobija piskara stripove. Onda ste saradnik Dragana Paunovića, tetovažera-majstora i ilustratora kome je došlo da bude i strip-majstor. I onda ste odgovorni za „Družinu Dardaneli“, serijal u nastavcima sa finom bratijom likova koju bi bilo šteta zaobići.
Finom bratijom mešanog sastava – Vukašin Katić, grof Vronski, Karađoz, Hajduk Stanko, Koštana, Sava Savanović i jedan odeblji jazavac. Što mu dođe tri Srbina, jedan Bosanac, jedna ciganka i jedan Turčin. Doduše, ni protivnička im bratija nije ništa manje impresivna – Jozef K., dobri vojnik Švejk, Dama sa kamelijama, Old Šeterhend i pomoćnik mu Halef Omar. I armija zombija-vampira-avetinja. Od likova sa strane su tu Branislav Nušić (da, TAJ Branislav Nušić) i popovi s imenima Ćira i Spira.
Radnja počinje u kafani „Dardaneli“ u jednom paralelnom Beogradu krajem devetnaestog veka, a završava se pod zemljom, barem u prvom albumu „Poljubac leptirice“. Da, TE leptirice. Kadijevićeve leptirice. Vampirske leptirice. Između te dve hronološke tačke je rafalna paljba akcije, humora, sarkazma, vickastih referenci i mračnih uglova. I kakogde ljubav, na trenutke. A najbolji opis radnje je „upoznavanje sa likovima i opšti karambol sa tek pokojim naznakama razloga – množina – iza istog“.
I ovde se valja biti iskren. Prvi put kada sam čitao „Družinu Dardaneli“, nije mi se svidela. Radnja mi je bila previše zbrzana, likovi predstavljeni zbrda-zdola, pokoje rečenice izlizane i kliše… Ali sam se navratio na serijal izlaskom drugog albuma „Zločin na svetskoj izložbi“, rešen da pružim priliku serijalu ponovnim čitanjem. Radnja je ostala zbrzana, ali sa fokusom na akciju, po drugom čitanju ovo je delovalo kao logički potez. Likovi jesu nabrzaka predstavljeni, mada nije to odrađeno potpuno neorganski, imalo je toka i logike. Izlizane kliše rečenice…su ostale izlizane kliše rečenice, to se ne može izbeći. Međutim, sem toga tu je nastala još jedna, po mom mišljenju, mana serijala. Čitaoci dela gde se ovi likovi pojavljuju imaju različita mišljenja o njima. Recimo, meni ništa ne znače Vukašin Katić i Karađoz, slična stvar sa Hajdukom Stankom. Za razliku od Koštane i Save Savanovića, nisu mi bili interesantni i nisu mi dali ništa da se sa njima poistovetim ili da ih zavolim. Kafkin Jozef K. iz „Procesa“, pak, mi je ostao jedan od favorita, prosto jedan od onih književnih likova koje je nemoguće emulirati kada se adekvatna situacija rodi. Nešto kao surovija varijanta doktora Hausa iz istoimene serije. Ovde je, pak, negativac, i to pomalo stereotipni negativac. Naravno, ovo je čisto moje mišljenje, ali svejedno nije na odmet da se neki, recimo, ljubitelj Old Šeterhenda iz Majevih romana ili Švejka iz Hašekovih dela nije začudio kada je video svog favorita u tom položaju. Naravno, ovo je neizbežna stvar kod stvaranja transformativnih dela. Nekome će, na primer, Alisa iz romana Luisa Kerola da bude naivna curica koja trpi nedaće, kao u Diznijevoj adaptaciji, ili pomalo sarkastična tinejdžerka, kao u Holmarkovoj filmskoj adaptaciji, ili pak gotičarka sa turobnom prošlošću, kao iz serijala igara „American McGee’s Alice“. Sve je to do adaptacije. I jeste mi to smetalo dok sam čitao „Poljubac leptirice“, ali ne do te mere da nisam uživao u akciji.
A ko su likovi koje treba izdvojiti? Za početak Hajduk Stanko. Prosto je nemoguće ne zavoleti ovu matoru drtinu od sto godina sa jataganom i tandžarom. Em što ga je Paunović nacrtao kao prototipnog starkelju koji se jedva kreće, em što je satisfakcija u gledanju takve starkelje kako tamani neprijatelje utom veća. Njegovo čudno (ne)prijateljstvo sa Karađozom je možda jedino koje prirodnim putem dolazi do tačke gde je, za razliku od recimo romanse između Vronskog i Koštane. Drugi lik kojeg vredi pomenuti je Sava, vampir koji je očigledno favorit tvorcima „Družine“. Prvo kržljav i nikaki, potom zeznut i „punokrvan“, Sava je sila prirode i jedna od onih niti koju će dvojac istražiti u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti. Naravno, za razliku od Stanka, Sava nema neki veliki lični rast i razvoj karakterne prirode (izuzetak bi činila njegova interakcija sa jazavcem), ali ima prijatan vizuelni, odnosno razvoj u crtežu. I na koncu valja pomenuti sastranične likove, poput Nušića i popova Ćire i Spire. Njihova interakcija odudara od interakcije glavnih aktera među sobom, mahom zato što nije opterećena radnjom i sukobima, kao ni kliše frazama i frazeologizmima, već je tipičan razgovor, mlaćenje prazne slame. A mlaćenje prazne slame je uvek dobrodošlo u dijalozima jer odaje utisak prirodnosti, autentičnosti.
No, iako nije bitnija od razvoja likova i interakcije istih, akcija se ne sme zaobići, pogotovo ako je izvedena fantastično. Dinamika likova u scenama jurnjave i tuča govori o veštini Paunovića kao vizuelnog pripovedača. Štaviše, Paunović briljira pretežno u scenama ovog tipa, dok su mu statične nešto slabije, gde kadrovi više liče na samostalne ilustracije negoli na scene iz stripa. Čak i u pretežno nebitnim detaljima poput Dame na vazdušnom bicikličetu se oseća kinetika pokreta, a čitalac fino može da zamisli kretanje bez dodatnog napora.
Draž „Poljupca leptirice“ je i u tome što, pored same priče, ima „dodatni materijal“ u vidu skica, „biografija“ likova, informacija o mestu i vremenu radnje i štočega drugog. Druga draž jeste dostignuće kojim malo koji strip na domaćim prostorima može da se pohvali – fenomen zvani „drugo izdanje“. Ovome je i doprinela svetska promocija stripa u Parizu u Srpskom kulturnom centru krajem 2015. i početkom 2016. godine. Jedan od kritičkih tekstova vezan za „Poljubac leptirice“ i njegov nastavnak „Zločin na svetskoj izložbi“ govori da je serijal preneo likove iz lektire u strip i predstavio ih na uzbudljiv način. Sa ovim se moram složiti, čak i kao neko kome se „Družina“ nije svidela na prvu loptu. Jer, naposletku, svako delo gde Sava Savanović maklja aveti uz pomoć Koštane, Karađoza, Hajduk Stanka i inih drugih uz sarkastičan rečnik svojstven Generaciji Ipsilon je delo vredno barem dve-do-tri „lopte“ prelistavanja.
