O romanu Dan u martu Milana Jovanića (Magnus, Beograd, 2025)
Milan Jovanić je savremeni srpski pisac poznat po romanima Tuđi san (2020) i Izvod iz knjige venčanih (2021). Njegovo književno stvaralaštvo karakteriše direktan i dinamičan stil, sa fokusom na teme identiteta, porodičnih odnosa i savremenih društvenih izazova. Jovanićeva dela odlikuje otvorenost u pristupu osetljivim temama, bez povlađivanja političkoj korektnosti, što ih čini relevantnim i autentičnim prikazima savremenog društva.
U romanu Tuđi san Jovanić istražuje teme ličnog i nacionalnog identiteta kroz priču o pripovedaču koji iz Srbije odlazi u Ameriku. Kroz likove koji balansiraju između različitih kultura, prikazuje izazove pripadnosti i otuđenja. U sledećem romanu Izvod iz knjige venčanih razmatra instituciju braka kroz lik Matije Javorića, muškarca u četrdesetim godinama koji se suočava s nezadovoljstvom u braku i životu.
U fokusu njegovog trećeg romana Dan u martu nalazi se pitanje ličnog identiteta, posmatrano kroz prizmu profesionalne ostvarenosti i emotivne ispunjenosti glavnih junaka, kao i realizacije njihovih životnih planova i ciljeva kao potvrde tog identiteta. Jovanić se upustio u nimalo lak zadatak: napisati originalnu i uverljivu priču i time se pridružiti nizu autora koji su uspešno obrađivali ovu temu. Pomenimo Sartra i Kamija, koji su u Mučnini i Strancu, kao i u celokupnom opusu, sledili egzistencijalističku maksimu da egzistencija prethodi esenciji, te samim tim – egzistencija i identitet ne mogu biti sinonimi. Ako je postojanje temelj, onda je identitet kuća bića, koju gradimo delanjem, mišljenjem i stvaralaštvom, uz svest o odgovornosti prema sebi i bližnjima.
U tom duhu, Jovanić donosi priču o sazrevanju tinejdžerke Saše i o njenim roditeljima, koji su napustili studije književnosti da bi se posvetili njenom odrastanju. Otac, prodavac sredstava za skidanje fleka, a po vokaciji pisac (sa dve objavljene, slabo zapažene zbirke priča), neumorno piše svoj nikada objavljeni roman. Majka Svetlana tek povremeno uspeva da se zaposli. Saša, suočena s dilemama seksualnosti, oseća nesigurnost i neukorenjenost u svetu koji je okružuje. Njeni roditelji, traumatizovani indicijama o njenoj seksualnoj orijentaciji, detektivski je prate, bojeći se da ne „skrene s pravog puta“, što izaziva lavinu međusobnih optužbi i razmirica. Otkrivši njen talenat za balet, upisuju je u školu „Lujo Davičo“, a zatim prihvataju stipendiju za školovanje u Monte Karlu, što je vodi dalje – u Diseldorf.
Odluka da Saša ode od kuće predstavlja prekretnicu bez koje katarzična završnica romana ne bi bila moguća. Ljubav i dobrota roditelja nadjačaće njihove strahove. Otac kaže: „Iluzije nam pomažu da preživimo“, ali šta ako nas stvarnost uveri u naš talenat? Zar umetnost onda nije ono što nas održava u životu? Nije li to trijumf lepote nad haosom svakodnevice? (Lepota će spasiti svet – rekao je znamo već ko.)
Udaljena od roditelja, Saša nastavlja da istražuje svoju umetničku i emocionalnu prirodu. Iako svesna svoje seksualne ambivalencije, započinje vezu sa Bastijanom, ali ni jedno ni drugo nisu ispunjeni. Nakon raskida, ne očajava. U Minhenu, tokom „Nedelje baleta“, u iznajmljenom stanu pronalazi antologiju sa pričama svog oca. Njihovo čitanje i podvučeni pasusi motivišu je da stupi u kontakt s vlasnicom stana – Nikoletom. Njihov odnos donosi novu vrstu bliskosti. Ipak, Saša neće učiniti prvi korak. Reći će: „Čak i u slučaju Nikoletinog očiglednog nabacivanja, ne bih ništa prva uradila. Ne bih više nikada ništa prva uradila. Čitav moj život je samo čekanje koje nikuda ne odlazi.“
Roman je strukturiran kroz jedan dan u martu. Prvi deo čini Sašina priča, drugi pripovedanje njenog oca, koji leži na onkološkom odeljenju. U tom trenutku ni Saša ni Svetlana ne znaju gde se nalazi.
Likovi su oblikovani sa pažnjom i dubinom, gotovo kao romaneskne studije karaktera. Pored kompozicione promišljenosti i vešto vođenih narativnih linija, ističe se Jovanićev stil: pitka, melodična rečenica, aforistična zapažanja, smela misao.
Na kraju se postavlja pitanje: šta nam autor želi poručiti?
Otac se uz iluzije nosi sa životom i neuspehom, majka se kljuka lekovima, Saša je uspešna umetnica ali neostvarena u ljubavi. Niko od njih nije srećan. Sreća – to valjda tražimo svi. Da li je percipirana „nepodobnost“ seksualne orijentacije dovoljna da razori porodični mir? Može li neko poput Saše, podržana u svemu osim u svojoj intimi, biti istinski srećna? I, uopšte – koliko izbegavanje suočavanja sa sobom menja naš odnos prema drugima?
To su neka od pitanja koja Jovanić pokreće. Možda ih nismo prvi put čuli, ali ih nismo uvek ozbiljno razmatrali. Jovanić nas je, rekao bih, uspešno podsetio – i naterao na razmišljanje.
Ako mu je to bio cilj – uspeo je.
