fbpx
spot_img

Danak u drakaru

Ime Petar Meseldžija evocira dve različite pojave – strip autora koji je nekada bio odličan i ilustratora koji je trenutno maestralan. I obe ove pojave izgleda da žive u različitim epohama. Naime, strip autor je prestao onda kada je ilustrator preuzeo, te kad god danas pričamo o stripovskom angažmanu Meseldžije, to radimo u prošlom vremenu. O, desilo se u ovih par decenija da smo dobili čitave albume sa radovima ovog majstora („Esmeralda i druge priče“, „Krampi i Kreker Kid“, pa i „Kanu“, odnosno tema današnjeg teksta), ali su apsolutno svi ovi radovi reprinti negdašnjih stripova, nekih i po više decenija matorih. I da se ne lažemo, lepo je videti staro blago u novom kovčegu, ali pokatkad ne bi bilo loše skovati i novo blago. No, to je lament i žalopojka za drugu priliku, ovde bi se valjalo usredsrediti na sam strip.

foto: Petar Meseldžija (zvanična Facebook stranica)

„Kanu“ je interesantna pojava. Kako saznajemo iz uvodnika Zorana Đukanovića, ovaj strip je nastao po inicijativi sad već legendarnog Ervina Rustemagića, a po sinopsisu podjednako legendarnog Serhia Aragonesa.  Scenario je započeo da piše Bojan Kovačević, ali je negde na pola puta Meseldžija preuzeo i tu ulogu, te je propisno preradio i dopunio velike delove originalne priče i sveo je upravo na ovo što je „System Comics“ izdao u albumskom izdanju, par godina pre dolaska Milostive Gospođice Corone-Chan.

Priča je linearna i prati mladog američkog domoroca, i.e. Indijanca, kako potpada u ropstvo pod Vikinzima. Razrešenje ove priče je krajnje jednostavno – malog Kanua muče, on odrasta i trenira u potaji, postaje zeznuti ratnik, poubija kontigent Vikinga (sa sve Valsarom, Vikingom koji mu je originalno poubijao familiju) i onda krene svojim putem, izborivši i fizičku i moralnu pobedu.

S obzirom na status koji Meseldžija uživa među kolegama ilustratorima (a i publikom), deluje maltene blasfemično reći išta negativno o njegovim delima, ali autor ovog teksta ne bi bio to što jeste da ne voli da čačka proverbijalnu mečku. Naime, sama priča „Kanua“ je…labava, maltene mediokritetna. Nisam siguran da li je u pitanju izvorni Aragonesov sinopsis, Kovačevićev prvi draft scenarija ili kasnije Meseldžijine promene, ali sama fabula je previše jednostavna i, što je ozbiljnije, predstavljena u maltene stereotipnim binarnim kategorijama pripovedanja. U prevodu na srpski, ovde dobijamo priču koja se sumira rečima „Indijanci dobri, Vikinzi zli“, gde je narod iz Evrope predstavljen kao pun divljaka, koljača i neplemenitih divljaka, a narod iz Amerike kao pošten, u vezi s prirodom, ukratko – narod plemenitih divljaka. Ovo pripovedanje bez nijansiranja sa pomalo naivnim smeštanjem u kategorije je nešto što bismo očekivali u delima iza kojih stoje mnogo manje talentovani autori od Aragonesa, Kovačevića i Meseldžije. Naposletku, netačno je tvrditi da su američki Indijanci bili poput modernih hipika, vezani za prirodu i majčicu zemlju (štaviše, istorijske činjenice nam kazuju da su, poput apsolutno svih naroda na ovoj planeti, i te kako umeli da budu drski, nasilni i krvožedni), a netačno je i prikazati Vikinge kao u potpunosti dekadentni narod bez kulture (opet, reč je o vrsnim ratnicima i mornarima koji su svojevremeno naseljavali velike krajeve Evrope i uspešno uspostavili niz monarhija). Nijansa je preko-potrebna ovom stripu, kao i jedna solidna revizija od strane istoričara od zanata (primera radi, šlemovi Vikinga nisu imali rogove, a ono malo tragova što imamo o njihovom bitisanju na Američkom kontinentu ne pokazuje znake eksploatacije lokalnih naroda i većih borbi).

foto: Petar Meseldžija (zvanična Facebook stranica)

Dakle, pripovedanje nije baš na mestu u „Kanuu“. Ali i pored svega toga, ne mogu a da ne preporučim posedovanje jednog primerka (naposletku, imam i ja jedan, čuči mi ponosno na polici). Premda je priča koja je izašla iz pera bezmalo tri gorostasa devete umetnosti klimava, Meseldžijin crtež je od prve do poslednje povučene linije na mestu. Primera radi, ako uporedimo originalne skice ore rada na samom stripu (priložene kao dodatak na kraju albuma), vidimo koliko su se likovi menjali u toku stvaranja „Kanua“. Meseldžija je svesno odabrao da ne predstavi ove narode kao epske junake ili surove zlikovce, već ih je upravo sveo na onu poverljivu granicu, gde svaka osoba izgleda kao verna reprodukcija prave ličnosti od krvi i mesa. Glavni lik, inače imenjak ovom albumu (i jednom tipu čamca, pride; pogodite koji narod je taj tip čamca trošio…), nije tanušni junak ili mišićavi baja sa izvajanim licem, već neimpresivni domorodac sa vidnim manama – pomalo iskrivljenim čelom, neravnim zubima, razdrljenom kosom, rebarcima koja vire kroz kožu, itd. Ne postoji Viking koji je u ovoj storiji viši od metar i osamdeset, a čak i najimpresivniji ratnici ne izgledaju kao bogzna šta kad se malo zagleda ispod oklopa. Meseldžija je odavno pokazao da je majstor ljudske figure, te ovakvi crteži, standardno, ostavljaju čitaoce bez daha. Kinetika je takođe na mestu, odnosi svetla i senke neprevaziđeni, a oni tihi, svedeniji trenuci ovijeni u težak tuš i puno šrafure. Ukrakto, kao scenarista (odnosno ko-scenarista), Meseldžija možda ovde nije baš kao što je bio u „Esmeraldi i drugim pričama“, ali je kao crtač na vrhu zadatka sa kojeg se ne skida već desetlećima.

Rustemagić (ili Aragones, informacija nije baš sigurna) je hteo da „Kanu“ bude duga priča, projekat koji će trajati. Da je bilo tako, imali bismo začetke epopeje koja bi parirala „Torgalu“ i „Ukletom vitezu“. Međutim, u jednom trenutku je rešeno da se ipak priča zaokruži, i jedini trag ka potencijalnom nastavku je u poslednjim rečima Kanua, gde se sprema da napusti Evropu i da se vrati svojim saplemenicima. I premda nećemo znati da li je u tome uspeo, barem imamo zaokruženu priču o osveti i nasilju, kao i sudaru bezmalo dve kulture koje u mnogo čemu nisu podudarne i daleko su od kompatibilnih.

Kada se sve sabere i oduzme, ovo je verovatno najnekvalitetniji projekat na kome je Meseldžija radio tokom svoje duge i plodonosne karijere. Ali tu valja podvući jednu misao – čak je i najprosečnije od Meseldžije praznik za oči, i bez pogovora treba overiti „Kanua“ barem jednom, čisto da se uverite zašto se o ovom umetniku i dalje priča (i piše) sa zasluženim poštovanjem.

Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.