U stripu, može se reći i grafičkoj noveli „Šavovi“ (Stitches: A Memoir – W.W. Norton, Njujork, 2009) Dejvida Smola (David Small, 1945 – ) imamo jedan sasvim neposredan i ogoljen autobiografski prikaz odrastanja dečaka malo posle Drugog svetskog rata, u atmosferi tmurnog industrijskog Detroita, što je na neki način dočarano raznovrsno nijansiranim sivkastim tonovima u kombinaciji tehnike tuša (pero i četkica) i monohromatskog gvaša, no fokus nije baš na nekoj sumornosti i otuđenosti u velikom gradu, već u porodici; imamo sliku jedne porodice sa minimalnom razmenom emocija, u kojoj tinjaju tihe tenzije, a upitan je faktor iskrene i funkcionalne brige za podmladak.
U takvom mikro svetu, zapravo nema ni prave normalne komunikacije te svako nalazi ventil u nekim svojim bekstvima i ritualima: Majka se uglavnom povlači u svet kućnih poslova, uz glasno čangrljanje sudova, treskanje vratima i preteće kašljucanje ili druge napete pokrete. Otac se prazni na bokserskoj vreći, a inače se zaklanja iza raznih sitnih rituala i bedema: novine, duvanski dim, posvećenost profesiji, briga o automobilu… Stariji brat Ted je prilično marginalno prikazan, a njegova putanja bekstva ide kroz besomučno udaranje bubnjeva. Sam Dejvid se povlači u svet crtanja i mašte, uz valjuškanje po podu, provlačenje ispod stola i po neku vožnju biciklom.
Pošto o Dejvidovom bratu nemamo baš mnogo toga da istaknemo, osvrnimo se još malo na njegove roditelje – Otac, ugledni radiolog, zapravo je totalno nekompetentan kao roditelj; on pokušava da zauzme neki dostojanstven stav sa izvesnom fasadom muškosti i proračunatog intelektualizma, a zapravo je potpuno nemoćan, ili nevoljan da se suprotstavi supruzi i njenim hirovima. On je malog Dejvida, usled raznih respiratornih i drugih oboljenja, a i preventivno, „lečio“ uglavnom zračenjem, kao što se nekada puštala krv, takoreći, pri čemu je zapravo njegova profesionalna strana sasvim neprofesionalno uskočila kao neka kompenzacija za roditeljstvo, a sin praktično postaje zamorče.
Majka je na neki način dominantan lik po svojoj ulozi, po svom nastojanju da kontroliše situaciju i manipuliše. Ona je glavni izvor traume u romanu – oličenje hladnoće, potisnute unutrašnje destrukcije i toksične frekvencije u kući. Dok je otac pasivni saučesnik, majka je aktivni generator porodice koja se raspada u tišini. Njena ranije opisana bučnost je zapravo jedino pravo emotivno izražavanje i sredstvo kojim teroriše i kontroliše celu porodicu. Kasnije u romanu otkrivamo duboko potisnute slojeve njene ličnosti – njenu skrivenu lezbejsku aferu (sa gospođom koja se inače pojavljuje sa njima na prijemima i promocijama, a koja je i Dejvida ne neki način očarala), kao i traume koje nosi iz sopstvenog detinjstva, što vremenom jasno proizilazi iz odnosa sa njenom mentalno labilnom majkom, koja je i sama proživela traumatične trenutke u mladosti i odaje svoj karakter nekim bezobzirnim komentarima, prkosnim manirima i destruktirvnim ispadima kao što je bio pokušaj da zapali kuću, dok se u njoj nalazio i njen muž! Beti Smol je zapravo i sama duboko nesrećna žena zarobljena u braku bez ljubavi i društvenim konvencijama pedesetih godina, ali taj svoj očaj koristi da uništi sopstvenu decu.
Dakle ona, Beti Smol, prema Dejvidu ne pokazuje ni mrvicu majčinske topline ili empatije (osim izuzetno, kao kad ga na trenutak štiti od bake. Kada Dejvid dobije opasnu izraslinu na vratu, ona to godinama ignoriše jer odbija da plati operaciju (iako porodica ima novca). I otac na razne načine tumači Dejvidovo zdravstveno stanje, uz razne sporedne primedbe, i ne krijući kako smatra da je veliki trošak lečiti dete! I onda dolazimo do toga da se maligna izreslina smatra cistom, koju bi napokon valajlo operisati, ali usled tog zahvata dečak gubi jednu glasnu žicu i na duže vreme ostaje doslovno bez glasa. To je fizička manifestacija onoga što mu je majka psihički radila godinama – oduzimala mu je pravo da govori, da se izrazi i da postoji kao ličnost.
Dejvidova majka je do samog kraja prikazana bez patetike i nekog lažnog iskupljenja. Pošto i sama podleže bolesti, čak i na samrtnoj postelji, kada je Dejvid posećuje, opraštaju se u tišini, bez posebnog zaključka, bez katarze – možemo zapaziti neki pogled, više nemoćan nego nežan, čak i lagani dodir prstiju, ali ovde je ipak prekasno za sve…
