Pustinja što ju je vodila Samari okružila ju je peskom, zatrpavajući je. Pipci pletiva su se rastegli i nalik na kandže zarili u nju. Vene su je zabolele. Zakočile su se u njenoj koži, šireći bol kroz nju kao požar. Pogledala je u Đavola. Mrak je izbijao iz njega i utapao se u jutru. Mrak, što je o njene slepoočnice lupio poput čekića.
– O, kovaču, progovori. Za koju me namenu pripremaš? – njene misli, brže od nje i neuhvatljive, u njemu su se rasule nenadano.
Đavo se samo nasmejao. Bio je spreman da je oblikuje po svom nahođenju, brušeći je i tešući nalik na kamen. Hteo je da svojim alhemijski – magičnim umećem iz njene duše, istrese Strahinju kao gubavca i odvoji je od onog bolno nepotrebnog rebra, čija joj je oštra kost razdirala srčani mišić. Samara je gorela pred njenim očima.
– Neke ljubavi preživaju svoje stanovnike, dok im sa jezika teče plamen toliko jak, da je svojom snagom sposoban, da u vatri proguta čitav svet – obraćao joj se tiho, dok su mu oči sijale ispunjene krvavim česticama.
Ksenija nije odgovarala. Tišina ju je žarila iznutra. Strahinja, svetao i nasmejan, stajao je nasuprot Đavoljevog mraka.
– U tom proždranom svetu – nastavio je – Krije se sve ono, šta takva ljubav, oslepljena i gigantski strašna u svojoj nameni, nije mogla i nije htela da spozna.
Samara je buktala, drevna i prašnjava na pustinjskom suncu. Ledeni izvori Buhare, bili su joj van domašaja.
– Zar postoji nešto bitnije od ljubavi? – upitala je.
– Možda ona istina, što je razlikuje od strasti.
Bol u njenim venama mileo je po njima nalik na mrave. Prsti su je zasvrbeli, željni da raščešu taj bol, da joj polomljenim noktima pretvore arterije u rovove i mrave istrebe kao vaške. Htela je da tako pomamljena od užasa što joj je kuljao slepoočnicama, razgrize blede, mršave ruke i ispije svu tečnost iz tog spleta krvi, koja se presijavala pod njenom kožom. Krijući nepoželjnu nameru ispred Đavoljevih zakrvavljenih zenica, čiji je odsjaj prodirao negde duboko u nju, nije učinila ništa. Ionako je u toj utrobi greha mogla, da ni iz čega upadne u sve. Dan je bio ustoličen u mraku nalik onom ubijenom detetu, što je poput kamena iscepalo Verinu utrobu. Smrt i život su se preplitali, a dobro i zlo vagali. Ovde je stajala na međi. Između Ksenije pre i Ksenije posle, one svetle i one crne, bila je položena ona – davljenica. Lutala je prostorom što je počivao u pustinji, gde su svetla Buhare i Samare bila jednako udaljena. Stup soli i crnog kamena.
– Šta ti znaš o ljubavi? – upitala je Đavola. – Zar si ti ikada ikog voleo?
Iscerio se. Pljuvačka mu je zablistala na krvavim usnama, istegnuta iz čeljusti čudovišta.
– Voleo sam samo Boga – progovorio je. – Za razliku od vas ljudi, moje srce je pripadalo samo njemu.
Pljuvačka je kapala, osvetljavajući čauru. Udružena sa sunčevim zracima, stapala se u zidovima.
– A onda sam – nastavio je. – To isto srce iščupao iz njegovih šaka, grizući i cepajući, dok sve šta sam ikad osećao nije iscurelo napolje.
– Onda kada si ga izdao?
– Kada sam pobunom sebe proterao iz njegove milosti.
– Zar Božja milost nije obuhvatna za sve?
– On ju je razočaran mojim padom, darovao samo čoveku.
Ana Magda
Utroba greha i jedna mačka
