10. Decembra 2019. | 14:09
Početna / Mesečina / Dragana Kiklić: Do zvezda i nazad

Dragana Kiklić: Do zvezda i nazad

-Baš mi se sviđa ova košulja? – reče koleginici. Zastale su ispred jedne radnje i na brzaka pogledale
izlog. Do početka takmičenja ostalo je još malo. Ako želi da je kupi moraće da požuri. – Iz svakog
grada u koji dođem, želim da imam neku uspomenu. Kad sam bila mala kupovala sam lutke, sad
kupujem nešto za sebe.
Brzo su ušle u radnju.
– Lepa je – reče joj koleginica – ali mora da se pegla. Ja više volim one što operem i odmah mogu da
obučem.
– Ne mogu da joj odolim. Kupiću je.
Zadovoljna izađe iz radnje sa košuljom, koja će pored drugih uspomena da je podseća na ovaj
grad u kome se održavao susret domova učenika – popularna domijada, koju su obožavali i učenici i
vaspitači. Takmičenja za koja su one bile zadužene bilo je završeno.
Potrčaše do sale centra za kulturu da gledaju nastupe koje su pripremile ostale koleginice sa
učenicima njihovog doma. Stigoše taman na vreme. Ubrzo se zatvoriše vrata; ugasiše se svetla.
Presta žamor. Ču samo svoje srce.Upališe se reflektori.
Na pozornicu kročiše učenici. Počelo je njihovih „5 minuta slave“.
***

Nastup učenika njenog doma bio je završen. Koleginica i ona istovremeno ustadoše da ih glasnim
aplauzom pozdrave. Osetila je kako joj se srce širi kako bi prihvatilo svu milinu i oduševljenje tog
trenutka. Kako ih je volela dok je gledala kako su bezbrižni, talentovani, manje talentovani, kako na
pozornici daju sve od sebe, kako se trude i istovremeno uživaju. I pre nego se završio aplauz požuri
iza pozornice da ih sačeka, na trenutak zaboravljajući na koleginicu.
Nije znala kako drugačije da im prenese sve svoje oduševljene, osim da ih redom sve izljubi,
čvrsto stisne ruku. Onda se, da ne bi kvarila magiju trenutka nečujno kao što je i došla udalji i vrati
u salu da nastavi da gleda program.
– Kako je teško biti u žiriju! – prošaputa koleginici. dok je istom jačinom pozdravljala nastup
učenika drugog doma. – Ne bih znala ko je najbolji. Koliko talenata, sposobnosti, dara u njima
ima, pa to je neverovatno. Naše poznajem, pa ih zato najviše volim, ali verujem da svuda ima
divnih mladih ljudi koje je lako zavoleti.
Pogleda po sali. Osim članova žirija i nekoliko vaspitača sve ostalo su bili učenici. A imalo je još
praznih mesta u prvom redu.

Sigurno su opet imali neka važnija posla. Navikla je već na ta prazna mesta pa ne dade previše
vremena ni njima ni sebi, nego izađe napolje.
Na klupi u obližnjem parku učenici su pevali i svirali; oni koji su nastupali bili su u sredini, a oko
njih su bili drugari koji su ih bodrili iz publike. Sada su hteli da im se što više približe, ne bi li i oni
osetili slast slave. Tapšali su ih, divili im se i s poštovanjem gledali.
U trenu odnekud se stvoriše velike flaše piva: jedna pa druga, treća. Pet. Pogledom ih prebroja i
uteši se da učenika ima dovoljno za tu količinu alkohola.
Sede na klupu preko puta njih sa namerom da uživa u trenutku i danu koji prolazi. Neki učenici
poneseni i zaneseni „5 -minutnom slavom“ mahali su flašama u želji da sreća traje još, još. Flaša je
išla iz ruke u ruku. Negde se zadržavala duže, negde kraće; neki su je samo prosleđivali dalje.
Nekoliko učenika joj priđe: bili su nasmejani, raspoloženi da popričaju malo, tek da daju do
znanja da nisu prešli granicu pristojnog ponašanja.
– Koliko srećnih i talentovanih mladih ljud – pomisli – a koliko nesrećnih odraslih ljudi. Šta se
dešava sa ovim mladim ljudima kasnije? Gde ih put vodi? Gde se gube svi ti darovi sa kojima se
ova deca rađaju, gde nestaje sva sreća koju sada imaju? I zašto?
Učesnike su drugari hvalili, iznova i iznova, a te reči su budile žeđ za još i opijale jače od
najjačeg alkohola.
– Je l da smo bili najbolji? – doviknu jedan vidno zagrejan učenik.
– Ne znam. I drugi su bili dobri. – vaspitačica kratko zastade da razmisli, pa upita: – Jesi li ti
dao sve od sebe?
– Jesam.
– Jesi li zadovoljan sobom?
– Jesam.
– Pa šta ti više treba?
– E vaspitačice, svi žele da budu prvi. To je najvrednije i najvažnije. Zar Vi ne bi voleli da
budete prvi?
– Ranije sam mnogo želela i radovala se kad osvojim neku nagradu, kad pobedim drugog, uradim
nešto bolje od nekog. Prijalo mi je kad me drugi tapšu po ramenu, hvale. Patila sam mnogo kad bi
to izostalo. Vremenom sam uspela da promenim prioritete. Sad se takmičim sa sobom. – reče, ali
vide da je učenik ne razume. Nezadovoljan odgovorom gledao je u pravcu društva. Samo dodade:
– Ma sigurno će potplatiti žiri. Zna se ko će biti prvi. – raspoloženje mu zameni bes i ljutnja.

– Jesi gledao nastupe drugih domova?
– Nisam, ali znam. Tako je uvek. Nepravda. Veze.
Drug iz grupe mu priđe, zagrli ga, pa se zajedno opet okrenuše ka grupi još glasnije pevajući.
Na tren osta sama, a onda joj priđe jedna devojka; tiha i mila kao i uvek, kao svakog običnog
dana. Sede pored nje.
A svojim nastupom je oduševila sve. Svi su joj se divili, hvalili je. U domu je bila najbolja, ali
znala je da mora još mnogo da uči. Zato je upisala i muzičku školu. Iz tihe mrvice na sceni bi
postajala opasna tigrica. Muzika je živela u njoj i svaki put kad bi pustila glas, on bi se vinuo do neba,
do srca slušalaca. A onda, kad bi završila nastup opet bi posajala ona draga, skromna, prirodna, koja
se izdvaja u moru istih.
– Bila si super, kao i uvek. Nije se videlo da si umorna. Jesi zadovoljna svojim nastupom? Znaš
da se ja mnogo ne razumem u muziku. Muziku srcem ocenjujem, a kad god ti zapevaš ja
zaplačem; ne zbog teksta, jer ne razumem engleski na kom pevaš, već zbog osećanja koja
probudiš u meni – devojka je u poslednje vreme ima problema, ali se junački bori sa njima i zato
joj je bila još draža.
– Jesam, zadovoljna sam kako sam otpevala. Više nisam umorna; biću dobro. Učila sam sinoć do
kasno. Imam važan test.
– Imaš puno obaveza, ali ne žališ se. Nisi popustila sa uspehom u školi? Bićeš odlična?
– Da. Teško je, ali ja ovo volim.
– Želim da ti ispričam nešto. Mislim da će ti značiti. – vaspitačica poče polako, birajući svaku
reč, svesna poruke koju želi da prenese ovoj dragoj devojci:
– Jedna naša poznata glumica, koja ima dosta godina, ali izgleda potpuno prirodno i mnogo
mlađe od svoje generacije; aktivna je i vrlo pametna, jednom reče: lako je dovesti sebe u ulogu i
dići adrenalin; teško je izaći iz uloge i vratiti se u normalu. Mnoge moje kolege to nisu umele i
zato su mladi otišli… A mogli su još mnogo toga da daju. Posle svake premijere, većina bi do
kasno u noć ostajala da se druži, želeći da produže „ 5minuta“ slave, da uživaju u opčinjenosti
bez kraja… Ja nisam tako radila, možda je to tajna mog uspeha.
– Šta je ona radila? – zainteresovano upita učenica.
– Ona je posle predstave odlazila kući i PEGLALA.
– Hm. Zanimljivo. – devojka se osmehnu.
– Nadam se da razumeš i da će ti ovaj savet koristiti.

– Mislite da će mi trebati?
– Sigurna sam. Bićeš ti jednog dana poznata pevačica. Uspešan se ne postaje preko noć; putem
uspeha se kreće u ranim godinama uz želju i mnogo truda. Oblake dostižu samo oni koji čvrsto
koračaju zemljom.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Dragana Kiklić

Dragana Kiklić
Jagodinka. Uživa da uči, ali dugogodišnja težnja ka znanju donela joj je samo "saznanje o neznanju". Ipak, trudi se da svaki put kad "od života dobije limun, napravi limunadu”.