Sredinom osamdeset i devete, krenem ja na prvi razgovor za posao; doteran, sa svim papirima pod miškom, gledam ispred sebe svoje korake. Imam i šta da vidim: na desnoj starki se odlepio đon. Eh, baš ću danas imati sreće, mislim se. Šta ću: u blizini obućarsku radnju ima moj stric Voja, pa otidoh k njemu.
Kad sam prišao vratima, zatekoh ga zamišljenog, u poslu. Kad me je video, zamišljenost se pretvorila u osmeh, a iz ruku je ostavio alat i raširio ih. Brzo sam prešao na stvar jer sam u trinaest časova imao zakazano; desna noga mi ostade bosa. Patiku je stavio na svoj operacioni sto i ubrzo je krenuo da je vraća u život. Malo po malo, bacao je pogled ka mojim papirima; sve više sam mislio da nešto nedostaje.
Primeti on to.
„Je li, da te pitam ja nešto: jesi li član partije?“
„Nisam, mada sam razmišljao o tome.“
„Mani se ćorava posla! Neće proći ni godina, a oni će pući ko tikva; to svako normalan vidi, osim vas školovanih.“
„Hajde bre, nije valjda…“
„Jeste, jeste… a i kad dobiješ knjižicu, rešio si sebi mnoge brige, ali si na vrat natovario još veće – kako ćeš i kada da je vratiš?“
Vratio se poslu i oćuta na kratko.
„Ko se partije lati, od partije i strada, sinko.“
„Ti bre, strikane, kao neki intelektualac.“, rekoh, malo iznenađen onim što čujem, a malo sa podsmehom.
„E moj sine, to što sam ja naučio se ne uči na tim vašim visokim školama; to te uči život, pogotovo ovakav kakav je moj.“
„Daj bre, strikane! Pa šta tebi fali?“, upitah ga, pokušavajući istovremeno da se setim nečeg što ga je obeležilo i razlikovalo od ostatka rodbine koja tu i tamo nije pretrpela nikakve velike lomove.
„To što ću ti ja popraviti ovu patiku, zaslužna je upravo partija.“
„Ne razumem?“, rekoh sležući ramena.
Primakao je naočare očima i okrenuo se ka stolu, kao da će prećutati, ali nije.
„Godinu dana nakon prošlog rata ti ja postanem punoletan i odem u sreski Narodni odbor, da probam da se zaposlim u železnici. Prime oni mene u kancelariju, kad tamo njih dvojica: Topalović i Kosović, ratni drugovi mog oca, a tvog dede. Tvoj otac je zadužio našu socijalističku revoluciju i novu narodnu vlast, vele, i mi cenimo da ćeš i ti, kao sin prvoborca, dati svoj doprinos. Hoću! velim ja, kad oni: e, zato ćeš lepo da uđeš u partiju, da poverenje koje mi imamo u tebe prenesemo i na papir, reče Kosović smešeći se kiselo. I ti ćeš poverenje partije nositi u džepu, pa ćeš se na njega osloniti kad zatreba, potvrdi Topalović.
I šta ću – uđem u partiju.
I stvarno, počnem ja da radim, sve mi nekako lepo krenulo. Kad, čujem ja dosta posle toga, da su onu dvojicu baksuza ni od kud u apsanu bacili. Mislim se, ko će ga znati šta su mutili, bolje da odem sam da se prijavim, nego da vlast sama počne u mene da sumnja, a onda ti je svejedno jesi li kriv ili nevin. I tako ti ja odem u miliciju i kažem komandiru: drugovi, taka je i taka stvar, njih dvojica su me doveli u partiju, a pošli su krivim putem… i ja bih od njih da se ogradim, pa je red da vi ja vratim ono što sam od njih dobio. I pružim knjižicu komandiru.
On me gleda, kao da ne veruje. Kad sam je pružio, u očima mu karpilari kao pred pucanjem, a obrazi mu se naduli. Mislio sam se, udariće me. Al on izdahnu i pukne prstima; kroz vrata uđe dvometraš u zasukanim rukavima i odvuče me u podrum. Tamo mi uradi sve što sam mislio da će komandir. Tako izubijanog me bace u džip i odvedu u naš sreski zatvor(tako se bar zvao), a da ne znam ni što. Nisu se valjda tako uvredili. Da jesu, saznao sam posle, tucajući mermer na Golom otoku: dok su se Tito i Staljin svađali čija zvezda petokraka na nebu jače sija, moja se pretvorila u padalicu. A od zvezda koje padaju u blato, niko ne traži želju.
Ali nije se dao tvoj stric – vratio se odande sa ovim zanatom; tamo sam naučio da pravim papuče.“, reče to i pruži mi popravljenu patiku. „A i bar sam video prvi put more.“, dodade namigujući.
Ispratio me je do vrata i nije hteo da uzme ništa. „Častićeš pivo od prve plate.“, veli.
Sećam se dobro: starke sam odmah testirao.
Kazaljke na satu su mi rekle da moram požuriti ako hoću da stignem na vreme; trčao sam tada kako nisam još od vojske. I stigao sam na vreme; još sam i čekao ispred. Taman da udahnem i smirim se. Stigao sam par puta i da se omirišem: dobro je, nisam smrdeo na znoj.
Ušao sam u zgradu i tačno u trinaest časova – za naše uslove, divno čudo – čovek iz kancelarije je izašao da proveri ima li koga. Sastanak je prošao u opuštenoj atmosferi, kao da pričamo o Evropskom prvenstvu u Zagrebu a ne o poslu; o tome šta se od mene očekuje, kakvi su uslovi rada, da li sam doneo sve što treba…
Na kraju, ruka ruci na izlazu iz zgrade i obećanje da će mi se javiti što je pre moguće.
Zvali su me posle dve nedelje; dan posle finala u Zagrebu, gde su naši tukli Grke. Posle uspešne večeri usledilo je i uspešno jutro, ovoga puta za mene lično: primili su me. Počinjem od ponedeljka.
Nisam ni čekao prvu platu; posle prvog dana sam u povratku svratio do strica, gde smo popili po pivo.
Partiju na poslu nisu ni spominjali. Ona se svakako rasturila posle nove godine. Za njom, ubrzo se rasturila i država. A ja sam tada – u uniformi razume se – imao priliku da vidim more posle više od desetak godina.
Na vojnoj vežbi: prvo u Crnoj Gori (a nikakve veze sa njom nemam!), a onda na Dubrovniku. Da smo bar dobili komandu da u njega uđemo… Ovako, sedeli smo pored pedesetpetice i posmatrali panoramu grada, sve dok nisu naredili da se povučemo.
Dok nisam mogao da se javim kući telefonom, stric je tada svima pričao da me je video na televizoru.
