NEKE MI PESME LIČE NA OTPUSNU LISTU SA PSIHIJATRIJE
i fasciniraju me
ne rečenice u romanima
već romani u jednoj rečenici:
zapišem na pergamentu:
/ ljude posle smrti kupaju
da bi izašli čisti pred Boga/
onda dugo, dugo, dugo, dugo
stojim nad tom rečenicom
i odlažem odlazak pod tuš
….
odlažem
odlažem
odlažem
zatim se setim detinjstva kada su me moji kupali:
tada su me pripremali za život
ne za smrt
i čudno je, jer ovo kad se sam kupaš
spremaš se za nešto u medjuvremenu;
ni sam ne znaš
pa nasapunjaš samo obraz i spereš
da sutradan kažeš sebi: čist mi je obraz, ako ništa drugo
ako ništa drugo
noćas ti milujem kožu
i shvatam:
da bi dobili ovu mekoću koju osećam pod prstima
tvoji su preci iz Kine karavanima
onim čuvenim Putem svile
među dragim kamenjem i porculanom
krišom prenosili tvoju kožu
i krišom ti je navlačili na kosti
pitam te
/dok stavljam debeo hrast u vatru/
zašto nam je večeras logorska vatra
jedino ulično osvetljenje
kažeš, zato što smo na obali mediterana:
(kr)starimo zajedno
stali su karavani da predahnu
/vadim pečurke iz žara/
i čudno je što uopšte pričamo
ovde se ćuti ili peva
ovde se reči razmenjuju kao
u doba razmene dobara i trampe: parče tkanine za melem
i uče nas da je život hod po tankoj žici
/lažu poglavice
lažu prokletnici sa tim krznom oko vrata/
jer neki od nas su odabrali da nam ta tanka žica
bude žica gitare
uz poeziju: a poezija to je kada ti je dva puta toplo
i sem nas ničeg više nema
zašto da se skrivamo
sve smo izmislili
i vatru i karavane i drago kamenje
i ljude i boga i bol
zato mi neke pesme izgledaju
kao otpusna lista sa psihijatrije
gledam je i odlažem odlazak pod tuš
ne znam da li treba da se ispod pesme
potpišem ja
ili
psihijatar
