Dakle, između Anđele i mene stvar je postala ozbiljna. Tako brzo? Takoreći preko noći? I tako ludo ozbiljna? Vraški ozbiljna? Upravo tako, premda ona to ne bi priznala taman vagon biblija da joj poklonite. Ćud je ženska…, nema se šta reći o tome što već nije rečeno.
Bilo je to za mene mladog i neiskusnog stvarno ludo jedno vreme. Hamletovski ludo, ako baš hoćete! Vreme nedosanjanih snova i mutnih predstava o tome šta je uspeh a šta Pirova pobeda. Vreme mog biti ili ne biti? Vreme košmara i bunila. I vreme preispitivanja.
Odigrati ulugu, koju mi je Anđela namenila, do kraja ili ne? Biti savršeni pajac u njenim zagonetnim rukama, ili svojevoljno biti prognan iz njenog života? Šta je od to dvoje bolje za mene, to je, tako da kažem, bila srž moje stvarnosti. Moje lude stvarnosti! Ono zbog čega sam bio raspet između ushićenja i opčinjenosti njom i ponora nagomilanih želja i straha od tragične udaljenosti nas dvoje kao dva ljudska bića. Bića koja postoje jedno za drugo i izvan onog, strogim pravilima omeđenog, ja tebi, ti meni. Gledanja sebe raspetog između njenih goluždravih nogu i sisa i moje evidentne ništavnosti u njenim očima (ako izuzmemo ono što je, kako ona reče, bilo za svaku pohvalu). I ne znati šta učiniti kako bi se sve to preokrenulo u moju korist.
Onda vreme danonoćnog masturbiranja sa uvek istim vrhuncem u grčevitoj ekstazi njenog pohotljivog međunožja i njenih usplamtelih razigranih bokova! I to je, takođe, bio neotuđivi deo moje stvarnosti. I vreme pritajenog, potiskivanog, podmuklog besa koji je rovario u meni i koji me je iz potaje kljucao iznutra i opominjao na oprez.
I mojih jalovih pokušaja da samome sebi objasnim nebjašnjivo: od drugih devojaka sam dobijao više u svakom smislu, mnogo mnogo više, bezmalo sve što sam tražio, neretko i takve stvari (o kojima nije pristojno govoriti) od kojih ti se momentalno zavrti mozak, ali to opet nije bilo dovoljno dobro, dovoljno lepo, dovoljno vredno, ni prići onim nestvarnim trenucima ushićenja i oduševljenja Anđelom, onoj njenoj neuhvatljivoj magiji kojom me je prožela celog i učinila slepog za sve druge, koje mi neće više značiti ništa. Ali i za sve drugo, što se nije ticalo nje.
Možda, ipak, ponajviše vreme kada se bezglavo juriša protiv samoga sebe bez ikakve svesti o tome i bez razmišljanja o (eventualnim) posledicama. Sa malo izgleda da se ne zaluta u toj šumi stvarnosti i izazova koji ištu tvoju glavu, kako pesnik reče. A to, ruku na srce, zapravo i priliči klipeti od jedva nešto više od punih osamnaest godina.
Knjižare: Delfi, Beopolis, Plavi krug, Srpska kuća, Dobra knjiga, its.
