ZDRAVICA
večeras podižem
mali spomenik
za sve pale rečenice.
za sve rečenice koje su se mogle napisati
a nisu.
jer im se nije dalo.
jer su se rodile i umrle u trenutku
kojeg se više i ne sećam.
večeras špahtlom gulim sebe
da dođem do sebe – sve ovo spolja nisam ja.
u to ime podižem
mali spomenik
ciglu po ciglu
u znak sećanja na palog mene
u trenucima kad je trebalo živeti, živeti, živeti
večeras podižem
mali spomenik.
za sve (pro)pale ljubavi koje su se mogle ostvariti
a nisu.
jer im se nije dalo.
jer su se rodile i umrle u trenutku.
ja sam običan čovek
(samo sumnjam u sumnju svoje sumnje)
i večeras
podižem
jedan mali mali mali spomenik
za detinjstvo prepuno balona i perli
za propuštene šanse, predstave, cirkuske tačke
za jutra koja je trebalo dočekati
za osećaje koji su nas napustii zauvek
za ono što nikada nećemo postati
i za ono što smo
za zanate koje nismo stigli da naučimo
za pse koje nismo stigli da nahranimo
za kašnjenja
za trenutke
za tebe
mene
njega
i nju.
Živeli!
