fbpx

Druga strana konačnosti, Aleksandra Gvozdenović

Druga strana konačnostie2ad1681b888013304f6d9481b278e4e

Kamenujem se vazduhom
između neizgovorenih reči
u preskočenim koracima.
Na listovima izrezbarene godine
Sunca što nad provalijom kleči
I mrtve ga dozivaju ruke.
Pružam oči
jer ničega više nema.
U bledim jutrima,
umivene su ruže sa oblaka
i rasečen je mesec u senci
klonulih lipa.
Otrcano uže visi sa dna.
Nebo je razliveno,
u nit konca zvezde sipa.
Hvatam se očima
jer ničega više nema.
U svemiru dotaknutog sna
drhtavi mirisi šapuću.
Uzaludne potonule luke
isparavaju kroz uzdahe.
Ruke su davno oslepele,
magle na fijakerima kreću.
U fenjeru poslednja zvezda sja,
na nju sad i mušice sleću.
Kroz vagone nemira
isparavaju svileni obrazi.
Zakopana tišina sva
bolima tiho plamti.
U vodama tuđi odrazi,
i prsti ne slikaju svite.
Samo setno poskakuje lira
drhtavom kožom u pesku.
Žedna sam očima
jer ničega više nema.
Na raskršćima izgažene kite
uvenulih dodira,
Svatovi u vetar se slivaju.
Uže nosi pad ili krila?
Mora se u deltu ulivaju.
Sva suština u pogled se skriva.
Rađam se očima,
jer ničega više nema.

Aleksandra Gvozdenović
Aleksandra Gvozdenović
Rođena u Kruševcu 26. septembra 1996. Studentkinja Filološkog fakulteta u Beogradu.