fbpx
spot_img

Druga strana ogledala, sve dublje i jasnije

Da bi se gusenica pretvorila u leptira mora proći kroz nekoliko neophodnih razvojnih faza, kao što se i sazrevanje čovekovo može odvijati jedino poniranjem u dubine sopstvenih tama i ponora, uz obavezno suočavanje sa zagonetkom trajanja, u opsesivnom traganju za konačnim smislom… Tako se poriče strah i putuje uprkos ništavilu koje se malo-malo otvara u dubinama mislećih i osećajnih. Ne može se sasvim protumačiti svetlost ako joj se ne pročita i senka, ako se ne dopre do naličja, s druge strane pojavnog i očiglednog. A to je tek početak velike avanture. Pesnikinja Suzana Rudić je sve to imala na umu sastavljajući knjigu pesama ,,Druga strana ogledala“.

Misao se kroz misao lomi, čineći od usamljenog i skučenog čoveka u savremenom svetu simbol žrtve na način da ga nagoveštaj podviga ustaljuje u veri, a manjak slobode bodri u uverenju da se malodušnost može i mora prevazići. Klatno je čovek, a duša njegova na klackalici neprestano. Koliki su samo izazovi pred glasnikom koji roni u sopstvene dubine, pevajući u tišini. Objavljuje mu se prelomno: Više ne gledaš očima, osluškuješ rečima. Transponovanje čulnih senzacija u jednu novu stvarnost u kojoj pesma postaje pesnikovo drugo ,,ja“, do tačke usijanja. Kud ćeš verodostojnijeg svedočanstva o potpunoj posvećenosti poeziji! I jeziku koji je i kletva i kolevka.

Bdenje, Prolaznost, Spoznaja i Beg su četiri stupnja u komponovanju Ogledala u kome se jasno vidi tek ono što je dublje i suštinskije. Tek ono što je čista muzika. Mimo očiglednog i očekivanog. Valjalo bi razložiti misaonu i senzitivnu dimenziju stihova s druge strane, a pritom ne ispustiti iz vida mnoštvo simbola koji drže i utvrđuju ovaj začudni lirski kosmogonijum.

Prvo beše Bdenje, nad sobom i svetom koji se neprestano razgrađuje i obnavlja. Pesnikinja promišlja: U čemu bi sve mogla da se ogleda nečija duša? Ogledalo je izvor i oko i svod nebeski. A pesma bruji prenebrežući dremež i neoprez. Zapis: Često bdim nad papirom. Priziv, strepnja i usud.

U nameri da se uhvate najsitnije iskre iz sastavljanja i trenja često paradoksalnih svetova, stvarnosti koja se tek razrasta iz nevidljivih zrna iluzije i opsenarstva, pesnikinja uzrasta u začudno i zagonetno. Talože se velovi koji se moraju razmaći da bi se ustanovila nekakva prevashodna logika. Minut koji će postati milenijum je presudna metafora dalekosežnih posledica sna o neprolaznoj ljubavi čiji je odraz u beskraju. A obraz profil Poezije. Mitska dimenzija u kojoj su nastanjena božanstva starog sveta izdiže se iznad banalnosti i prozaičnih naslaga današnjice. Apolon, Titani, Tantal, Heba, Amor, Psiha… vešto bivaju prokrijumčareni u svet koji se premerava stvarnosnim, opredmećenim okvirima i okolnostima.

Pa, Prolaznost. Neumoljiva kao i sam život. U šizofrenom rasprskavanju i umnožavanju mozaika zvukova i smislova. Pesma se razlije i nigde joj kraja. Vrpce reči i krik trke; startni krik i krik konačni, kao jedina izvesnost pesme koja je sama sebi dovoljna. A mi? A ja i ja i ja: malopređašnje, nepostojeće, neminovno… Jutros smo ubili istinu, nedosanjani i nerođeni. Nema dalje. Ni ljubavi ni leka.

Spoznaja da je sve većma jednostavno vraća nas u neminovnu prvobitnost u kojoj se mora preispitati sve postojeće i već uspostavljeno. Muž i žena na terasi između ljubavi i zabluda – gotovo mitska slika u doba otuđenosti i sveopšteg licemerja. Za sve je kasno. Sve se dovodi u sumnju, i neočekivana jasnost je prvi simptom nostalgije za Večnošću, koja nam uporno izmiče. O tome peva Suzana Rudić.

Najposle Beg iz sebe, iz jednoistosti i ponavljanja. Bolan i neizbežan. Možda – spasonosan. Putnici i mesečari oplakuju ono što tkaju / i slave ono što izgube. Ništa u ovoj poeziji nije do te mere doterano u tvrdi, veristički kalup u strahu od izvesnog i izlišnog. Biće da je lirsko otrežnjenje ipak posledica zagledanosti u maglu Velikog Sna. Čak je i plotsko i nagonsko preobraženo u nagovest duhovnosti: Moja krv čezne za Erosom, koji spava visoko iznad zemlje. Sve je samo čežnja za nadzemaljskim i nadnaravnim.

Pesnikinja se otiskuje niz opasne vodopade već viđenog i okušanog, pokušavajući da dopre do sopstvene istine o čoveku. O sebi. Na svoj neki način, smelo i opravdano. Ćutanjem priznaješ da si čovek, protivreči kamenom smisla krhkosti gustih reči. Iako se tim priznanjem gube sve druge prilike da se čovek od ovoga sveta razmetljivo obelodani, to je jedini način da se kroz patnju raste i preboljeva. Da gusenica teskobe postane leptir značenja. Uvlačim se u srž bola, bežim od sebe same. U dubinu iz koje se vidi naličje svakog dela.

A čitaocu, koji je spreman da ide dovoljno drsko i daleko, iskrsnuće: da se rodiš u belini pesme… S druge strane Ogledala.

Dragan Marković

Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.