fbpx

Elegija detinjstvu

Foto: glassacera.wordpress.com
Foto: glassacera.wordpress.com

Sve ono što mi je
Značilo u detinjstvu
Polako isčezava.
Svet poprima drugačiji
Oblik i boje.
Na jastuku sećanja
Jedno dete spava
I sve se češće pitam,
Taj dečak ko je?

Niz prašnjave trotoare
Ne prepoznajem više
Stope
I lutam da nađem
Onu trešnju mladu.
Reči ko pahulje
Pred novi dan se tope,
I mirišu na siromaštvo
Ko na marmeladu.

Kiši iz malog oblaka
Nalik prvoj rosi
I kupa bosongo dete
Što ga hor cvrčaka prati.
Na pragu čeka baka,
Otac veknu hleba nosi,
A, novi šal plete
Uvek brižna mati.

Na tankoj struni
Staru pesmu plačem
I one dane letnje
Kopam iz očnog vida.
Život se polako kruni
I za njim
Ko gavran gračem,
Zaljubljen do bola
I ranjiv od stida.

Sve što mi je značilo
u detinjstvu
Odlažem u srce sada
Kao u tajnu fioku.
Sve će prašina da skrije
I sneg što u noći pada.
Odoh, već se smračilo.
Noćas je jedno dete zaspalo
Sa suzom u oku.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.