fbpx
spot_img

Eli Gilić: “Čitajte, volite, sanjajte, glupirajte se i uživajte u životu.”

Da su najbolji domaći proizvodi, pokazatelj je i nova knjiga Eli Gilić u izdanju Lagune, “Robovi žudnje“ koja umnogome nadmašuje svetske erotske romane, ne samo po stilu pripovedanja, nego i po načinu na koji autorka „barata“ svojim likovima.

Foto: Eli Gilić

Naime, iako nije u pitanju tipičan roman, sa linearnim tokom pripovedanja, već skup krajnje interesantnih priča, Eli i te kako uspeva da nam dočara svet erotike koji se pomalo dotakao i fiktivnih elemenata kroz, nama već poznate likove poput Bodlera, Ane Karenjine, Hamleta, Romea i Julije itd. Naravno, autorka zadržava originalne ideje na kojima su ovi likovi zasnovani, štaviše podrazumeva da je čitalac upoznat sa njihovim likom i delom, te nam na taj način i dočarava sliku kako bi ti junaci izgledali u najintimnijim momentima svog postojanja (ili u slučaju pojedinih likova, nepostojanja).

Elin stil je pitak, jezik bogat (a nije ni čudo, s obzirom da se autorka bavi dugogodišnjim prevođenjem tekstova za izdavačku kuću Laguna), te u skladu sa tematikom ovih erotskih priča, „Robovi žudnje“ su prava poslastica ne samo za ljubitelje žanra i ove vrste knjževnosti, već i za svakoga ko bi voleo da erotiku odvede na jedan zavidno veći nivo.

Kada je reč o samim junacima, tu je forma knjige svedena na priče iz jedne u drugu. Eli ne prepliče svoje junake, svaka priča je deo za sebe, što samo čitanje čini kranje opuštajućim. Eli pozajmnljuje junake iz života, ali i iz drugih književnih dela, ali im daje svoj nesvakidašnji pečat, te upoznajemo Romea i Juliju kao lica koja su lažirala svoju smrti i sada, „pod stare dane“, robovi su nekadašnjih strasti, ali istrošenih tela. Svi junaci su kranje zanimljivi i kao nama već poznati, ali sasvim sigurno i onima koji možda nisu čuli za, recimo, Nensi i Sida. Neke priče su nastavak na ono što smo već znali o pojedinim likovima, a neke su autorkina zamisao o tome kako je život pojedinih lica izgledao u trenucima požude u jeku najveće slave.

Foto: Eli Gilić

 

Pitali smo autorku da nam nešto više kaže o svojoj knjizi prvencu, ali i o prevodilačkom iskustvu:

 

Da li Vam je teže da prevedete već postojeće delo nego da svoje misli stavite na papir?

 

I jedno i drugo je jednako lako i teško. Sve zavisi od raspoloženja, koncentracije i inspiracije. Nekad se desi da savršeno prevedem dvadeset strana dnevno, a ponekad da jedva izguram pet strana i onda prilikom iščitavanja vidim da je bolje da nisam ni radila tog dana jer moram da prepravljam gotovo svaku rečenicu zato što nisu lepe ili su mi misli toliko lutale da sam pisala ono što mi se vrzmalo po glavi umesto onoga što je pisalo. Tako su nastali biseri poput šutiranja honorara na gol, prosviravanja metka kroz kompjuter, vožnje podvezicom… Isto je s pisanjem. Ima dana kad ruka samo leti po papiru, ali i kad buljim u tu belu stranu i ne napišem ništa pametno. Ili još gore ‒ raspišem se i sutradan pocepam sve jer se nimalo ne uklapa u ono što sam htela.

 

Koje je delo koje je iziskivalo najviše iskustva i rada kada je prevođenje u pitanju?

 

Najteži su mi trileri u kojima se opisuje oružje, preklapajući kundaci, ugradni optički nišani, digitalni sistem za kontrolu vatre, podcevni bacač granata i slična čudesa zbog kojih čupam kosu. Takve muke sam imala s Baldačijevim i Marijanijevim romanima. Čupavo je i s izrazima koji u našem jeziku ne postoje. Recimo, kad sam prevodila trilogiju Pedeset nijansi naišla sam na jednu spravicu, pogledala na Guglu kako izgleda i čemu služi, pa pronašla dotičnu igračku na sajtu jednog našeg seksi-šopa i zvala da pitam kako se zove predmet s kataloškim brojem tim i tim, na šta mi je ljubazna prodavačica odgovorila: Pa, sprava za mučenje! Morala sam da pribegnem opisivanju ‒ a kažu da je lako prevoditi erotske romane i dečje knjige s mnoštvom kovanica umeju da budu veoma zahtevne, ali to su uvek slatke muke.

Foto: Eli Gilić

Šta Vas je inspirisalo da napišete erotski prikaz života poznatih lica?

 

Napisala sam erotiku kakvu bih ja volela da čitam. Izabrala sam ličnosti koje su me uvek fascinirale i čije su ljubavne priče zanimljive. Htela sam i da pokažem kako erotska književnost ne mora biti limunada sa srećnim krajem, već i mala psihološka drama s problemima koji su uvek aktuelni. Recimo, u priči o Raspućinu možemo videti šta se dešava kad više nema izazova i dobijamo sve što poželimo čim zapucketamo prstima, kod Bodlera kako se oseća izdržavana žena, kod Hamleta moramo da se zapitamo koliku slobodnu volju zaista imamo a koliko toga je nametnuto vaspitanjem i okruženjem, kod Van Goga o mukama usklađivanja potrebe za ljubavlju i potrebe za slobodom potrebnom za stvaranje…

 

Da li, dok pišete, pravite razliku između likova koji su istorijski poznati i između likova koji su delo književnog poduhvata?

 

Ne pravim razliku. Uživljavam se u likove o kojima pišem bez obzira na to jesu li stvarni ili fiktivni. Naravno, kod istorijskih ličnosti je to lakše jer znamo kako su izgledali, čitala sam njihova pisma, knjige, pesme…. Ali zanimljivi su i pokušaji „ulaženja u glavu“ fiktivnih junaka pošto sam tu mogla da se oslonim samo na ono što su Tolstoj i Šekspir napisali i onda od tog materijala napravim sasvim novu priču.

 

Šta biste imali da poručite čitaocima Pokazivača?

 

Čitajte, volite, sanjajte, glupirajte se i uživajte u životu.

Uroš Timić
Uroš Timić
Mlad bibliotekar iz Smedereva koji iza sebe trenutno ima dva romana. Veruje u ideale i veruje da pojedinac može da doprinese zajednici. Prozaista i optimista. Fan je gotičke književnosti. Da nije završio bibliotekrstvo, bavio bi se fitnesom.