fbpx

Milan Pajević: Prepodnevna priča

Gvatemala broj 5
Snega je bilo svugde drugde izuzev kod nas u gradu . Temperatura je pala ispod nule i kada je duvala košava bez velike potrebe se nije izlazilo napolje .
Bližio se dan kada je obećala da će doputovati na neku konferenciju i da će gledati svakako da se sretne sa njim .
-Kad stižeš ?
-Imam dva aviona , jedan ujutro , koji sleće u sedam , ali to mi je rano, sastanak je tek u 12 . Drugi poleće u pola jedanaest i ako ne kasni i sve u redu , ja taksijem stižem na vreme, na početak …
-Dodji tim ujutro , rekao joj je . Čekaću Te, pa te onda vodim negde na kafu . Ili na kuvano vino …
-Za kuvano vino mi je rano. Kafa bi mi prijala , ali šta ćemo tako dugo do sastanka ? Misliš da ćemo toliko tema za razgovor koji nas neće opterećivati ?
-Samo Ti dođi . Čekaću Te .
Onda je , umesto odgovora , nastupila tišina . Učinilo mu se , da je srce počilo da mu lupa , kao onda , pre godinu dana , kada su se prvi put sreli posle novogodišnjih i Božićnih praznika, i kada su proveli nekoliko zajedničkih prepodneva dok je ona svoje obaveze za koje je nikada nije pitao gde šta i kako, završavala … A ta prepodneva su bila puna dugih pogleda, neobaveznih razgovora , i obavezne kave u pauzama izmedju nežnosti i strasti za koju nije pretpostavljao da će mu pružiti , praktičnom neznancu ali i nekom za koga bi rekao da ga dugo , odlično poznaje … U tih nekoliko sekundi , koje su mu se činile kao minute , proletela je godina dana njihovog , uglavnom povremenog druženja .
-Ajde uzeću taksi , nemoj da me čekaš . Hajde kupi onu “Gvatemala kafu broj 5” i vidi sa kumom da li mu je prazan onaj stan kod “Fontane” u kome si me čekao prvi put prošle godine .
Pre nego što joj je odgovorio, srce je ovoga puta stvarno počelo da mu lupa .
-Sad ću da ga pozovem, javljam se za 5 minuta .
Dok je okretao kumov broj , srce je kao jaka pumpa pokrenulo krv u svim pravcima , dlanovi su počeli da mu se znoje . Bacio je pogled u ogledalo , obraze je probijala crvena ala boja .
Zvuk koji se objavio davao mu je do znanja da je telefon zauzet . Odmah je krenuo da piše poruku : kume hitno je . Javi se ili reci , da li je slobodan onaj tvoj stan kod Fontane sutra od sedam do dvanaest ?
Poslao je poruku , video da je otišla i ponovo okrenuo broj. Zauzeto .
Tada ju je čekao na aerodromu , ali je avion kasnio . Bilo je isto tako hladno , skakutao je s noge na nogu … Iščekivanje tog prvog susreta posle dugog vremena prepisivanja, poruka, iščitavanja tekstova koje je ona slala i njenih komentara njegovih eseja koje je objavljivao na svom blogu, dugih razgovora na temu Habermasove teorije krize kasnog kapitalizma koju je kao magistarski rad obradjivala njena koleginica sa fakulteta V.Đ.
Izašla je i nasmejala se iskreno kada ga je ugledala . On ju je , isto tako, iskreno zagrlio kao svoju verenicu koja mu je dolazila u posetu dok je služio vojni rok u Koprivnici .
Dok su išli prema kolima , u jednoj ruci nosio je njenu torbu a drugom ju je blago uvatio pod ruku . Imao je utisak da drhti , ali mislio je da je to od hladnoće . U kolima ju je uhvatio za ruku, bila je hladna kao led. Uzeo je obe njene šake I počeo da duva u njih . Onda ih je stavio na svoje obraze i pokrio svojim.
Gledao ju je u oči . Ona se i dalje smejuljila i nije govorila ništa . Hteo je da da joj nešto kaže, ali umesto toga je zatvorio oči, prineo svoje lice njenom sve sa njenim rukama na svojim obrazima , i poljubio . U jedan obraz, u drugi obraz i pre nego što ju je hteo nešto da kaže , otvorio je oči i video da je svoje zatvorila. Da bi mogao da upali motor, pustio joj je ruke .
– Tako si topao , a ja sam se smrzla . Pustili sun as da čekamo napolju vise od deset minuta dok nije došao autobus za ukrcavanje, a u avionu sam sedela do prozora . Hladnoća mi se uvukla u kosti …
– Hoćeš da te vodim u kafe ili u stan koji obilazim a blizu je Tvog sastanka .
– Imaš li kafu .
– Ne samo kafu , mogu da ti skuvam vino ako hoćeš .
– Vino ne. Ali duplu vrelu kafu, da.
Osmeh mu se vratio na lice , vrelina u dlanove , nervoza je počela da mu trese noge …
Dok je kuvao kafu , ona je bila u kupatilu . Velika džezva je počela da ključa , ugasio je ringlu, sklonio je , i nasuo pet kašičica kafe. Taman kad je vraćao na ringlu i počeo da meša po svojoj recepturi dva puta desno , tri puta levo i opet dva puta desno … ona se vratila i stala pored njega .
-lepo miriše …Koja je to kafa ?
-“Gvatemala broj 5 “.
-Nikad čula. Čija je ?
– Ne znam . Kupujem je u “Coffe factory” .
-Nikako da se ugrejem .
-Ugrejaće te kafa . Ako te ona ne ugreje …
-Šta će onda da bude ?
-Ugrejaću te ja …
Rekao je to tako prirodno da je iznenadio i sebe samog .
-Jesi li siguran da ćeš me ugrejati ?
-Zar mi ne veruješ ?
Uzela je šolju sa obe ruke i prinela ustima . Gledala ga je u oči, ne ispitivački nego saučesnički … Pokušala je da srkne gutljaj ali je bolno zažmurila …
-Polako opržićeš se …
-Izgleda da već jesam , a suze samo što nisu krenule iz očiju .
-Dodji …
Uzeo je šolju iz njenih ruku , opet ih je stavio sebi na obraze , onda ustao i pomogao njoj da ustane .
-Dodji , ja ću da te ugrejem . To je bezopasnije …
Ništa nije rekla . Prepustila se , a on je počeo da je polako skida i slaže njen džemper, košulju i pantalone na stolicu pored . Onda ju je uzeo za ruku i odveo do divana .
Mirisala je na sveže jutro, na kafu “Gvatemala”, na neki diskretni parfem na … Ljubila ga, ispočetka oprezno a potom sve strastvenije, on joj je grickao uvo i ljubio vrat i rame … Kad je stavio ruku na njeno koleno, zatresla se nekim čudnim drhtajem devojčice pred prvi ljubavni sastanak …
Onda su zaboravili ne samo da se kafa hladi i da Hubermas u nekim stvarima, za nju veoma bitnih i nije imao pravo , da pored očiju za koje joj je govorio da bi voleo da se jednom utopi, ima prelepo telo zrele žene u najboljim godinama, da joj kosa miriše na povetarac pored reke u Zavičaju u kome je nekad i ona bila, da …… tražio je da ga gleda u oči dok joj se činilo da se penje na plafon i da ih odozgo posmatra zagrljene …
Dok joj je prinosio kafu, ognuta čaršafom, pružila je ruku košarkašice, i skoro stidljivo mu rekla
-Ne znam šta sada misliš o meni , ali osećam se kao da mi je brlo prvi put .
Pogledao ju je zadovoljno i nasmešio se vise opušteno i razdragano nego šeretski. Imao je sličan osećaj ali nije znao kako da joj to kaže .
-Znaš, jako bih volela da si mi stvarno bio prvi …
Zazvonio je telefon i trgao ga iz slatkih uspomena koje su se razlile svuda njegovim krvotokom.
-Alo, kume. Možeš. Slobodno je. Nadam se da duplikat ključeva imaš. Ja sam na skijanju.
Pre nego što je odgovorio, setio se gde ih je ostavio.
-Hristos se rodi , kume. Srećan Božić!
– Vositinu se rodi , čulo se sa druge strane …
25.12.2017-7.01.2018.
Milan Pajević
Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.