fbpx
spot_img

Gagine priče za decu i odrasle: Vrtić i pravila

Kad se Uki približio drugoj godini, približilo mu se i vreme da krene u vrtić

Kad su ga mamai tata odveli u vrtić nije mogao da veruje: ostavili su ga kod nepoznate tete.  Zašto, nije mu bilo jasno? Ništa loše nije uradio; mislio je da ga vole, a sad ga ostavljaju.

– Zašto? – pitao se. Bio je strašno tužan. Ćutao je. Samo su mu se niz obraz skotrljale dve suzice. Plakao je tužno, bez glasa. Najtužnije.

Nije hteo da se igra sa decom. Uzeo je jedna kolca i igrao se sam. Posle nekog vremena, na vratima su se pojavili mama i tata. Nasmejani, a Ukije pomislio:

– Znači nisu me ostavili. Ipak me vole. – Sada je zaplakao od sreće.

Nekoliko dana je plakao, a onda se razboleo. Mama je bila zabrinuta, a Uki presrećan. Nije morao u vrtić.

Ali brzo je ozdravio.

Na pitanja o vrtiću nije odgovarao.

Vremenom svidele su mu se teta „tačice“. Bile su baš dobre kao njegove tete.

Sve manje je plakao. Shvatio je da je odlazak u vrtić obavezan, kao spavanje.

Onda su mu se svidele igračke, pa deca.

Još nekoliko puta se razboleo dok nije potpuno shvatio da vrtić nije tako loš, kako je mislio.

Ali, iznenađenjima nikad kraja; jednog dana mama mu je rekla da neko vreme neće ići u vrtić, jer će da mu rodi bebu.

Foto: Ivana Todorović

Ništa mu nije bilo jasno. Odrasli su baš čudni. Nikakvu bebu nije tražio. Zašto sad da ne ide u vrtić? I kako se to bolest donosi iz vrtića?

Deca su vrlo pametna i ne brinu mnogo zbog nebitnih stvari. O vrtiću nije dugo razmišljao, jer mu je baš bilo lepo sa mamom.

Kad je Uki napunio četiri godine, opet je došlo vreme da se krene u vrtić. Upisali su ih sve troje, ali u neki drugi, bliži.

Bilo mu je malo lakše što će i sestre morati u vrtić. Radovao se pri pomisli da će ih gledati kako plaču sad one.

Tog dana, u vrtić su otišle samo sestre, Uki se razboleo.

Posle dva dana, jedna sestra je dobila temperaturu, pa nije smela u vrtić, a onda se i druga razbolela pa ni ona nije išla. Prošle su još dve nedelje dok nisu opet krenuli sve troje.

Uki nije hteo da obuče duks, a ni da ga ponese. Sestre su plakale. Mama je žurila da ih sve troje spremi, da spremi sebe, da ponese masku i potvrdu od doktora da su sada svi zdravi. I tata je brzo došao sa posla da pomogne mami. Kad su stigli do ulaza jedna teta ih je sačekala:

– Ne možete u vrtić. Zakasnili ste. – rekla je važno. Neke tete baš vole da se prave važne.

– Kako smo zakasnili? – pitala je mama – 5 do osam je.

– Decu primamo do 15 do 8. – strogo je rekla teta na ulazu.

– Ali mi nismo znali – mama je pokušala da objasni.

– Nemoguće da niste znali? – prišla je i teta sa drugog ulaza – svi znaju.

– Stvarno nismo znali – ponovila je mama.

Ali teta je izgleda tvrda srca bila, pomislio je Uki; i tata je zamolio da im oproste ovog puta, ali sve zalud.

– Takva su pravila – umešala se i treća teta iz kancelarije – ne možemo mi vas da čekamo. Imamo i druga posla.

Dečak je načuljio uši:

Pravila?!?! Slušao je često o pravilima. Svuda su bila neka pravila. Izgleda da i vrtić ima pravila. Nije shvatio šta je to, ali kad su ih sve troje vratili iz vrtića, shvatio je da moraju da se poštuju.

Mama je išla ispred i nosila jednu sestru, tata je nosio drugu sestru, a Uki je išao iza njih. Ovoga puta nije bio srećan što neće u vrtić. Bio je baš tužan.

Bilo mu je žao mame, jer joj tete nisu verovale. Mislile su da njegova mama laže; a mama ga  nikad nije slagala. Mama nije bila kriva, ona je baš žurila. I tata je žurio sa posla.

Znao je ko je bio kriv.

Sutradan, kad ga je mama probudila, odmah je skočio, brzo se obukao, a onda je prišao sestrama:

– Budite seeee. Čeka vrtić. Nema kašnjenja – takva su pravila.

Dragana Kiklić
Jagodinka. Uživa da uči, ali dugogodišnja težnja ka znanju donela joj je samo "saznanje o neznanju". Ipak, trudi se da svaki put kad "od života dobije limun, napravi limunadu”.