Ove godine je strip u Bosni, preciznije u Republici Srpskoj, dobio ozbiljno pojačanje. Dve knjige „Devete dimenzije“, i.e. „Black Knight: Ritchie Blackmore“ i „Psihodelija ljubavi“ su dodali tu proznu, spisateljsku notu ovom inače stripovskom izdavaču. A da ne izostane ni strip iz date priče, Udruženje istog imena je rešilo da plasira i dva domaća albuma – oba scenaristički iz pera Nikole Vidačkovića.
Nikolu sam upoznao relativno nedavno, u Laktašima. Ovaj vrsni i svestrani scenarista je em prolifičan (čovek je spreman 200 tabli da napiše za jedno veče), em obiluje idejama. Tematike kojima se bavi neretko variraju, te ne čudi što je jedna od njih bila o Spomenku Gostiću, a druga o kaubojima, Indijancima i neobuzdanoj američkoj granici koja se vazda širila.
„Stories from the Wild West“, kako ime nalaže, predstavlja kolekciju kraćih priča smeštenih u Divlji Zapad. Redom, te priče su:
- „Last Dance“ (crta Vladimir Mario Davidenko)
- „Last Whisky“ (crta Slobodan Aksić)
- „Soul Eating Hunger“ (crta Ivan Avramovski)
- „Pine Box for the Lady“ (crta Željko Gaš—ovaj, Ivančić)
- „Dreams of Gold“ (crta Hrvoje Ružić)
- „Wacky Factory“ (crta Miroslav Slipčević)
- „Bloodlust“ (crta Dragan Pavasović)
- „Coward of the Country“ [SIC] (crta Milan Mladić)
- „Mustang Princes“ [SIC] (crta Geza Šetet)
- „Vengeance“ (crta Jovan Bratić)
- „Back to the Past“ (crta Igor Jovčevski).
Odmah ovde vidimo nekoliko stavki. Primera radi, stari majstori poput Šeteta se jako lepo snalaze u vestern žanru, dok je tu prisutan i Jovčevski za kog nije tajna da vesterne doslovce diše. Zanimljivo je videti, doduše, kako se Bratić ovde snalazi, s obzirom da je on gotovo isključivo pokrivao domaće teme iz srpske istorije i folklora. Slično se može reći i za Mladića i Ivančića, koji su takođe donekle van svojih domena, a opet su odradili izvanredan posao. Dakako, priča koju treba izdvojiti ovde je „Soul Eating Hunger“ em što je u pitanju vendigo, mitska figura izuzetno bitna za nekoliko različitih domorodačkih naroda sadašnjih SAD-a, em što je crtež Avramovskog neosporivo vrhunac ovog albuma.
Od svih priča, prvu sam, još u fazi izrade, video još tokom prvih susreta sa Vidačkovićem, i u pitanju je bio „Last Whisky“. Nekako se omili osećaj videti digitalnu tablu konačno na papiru. Međutim, ona se ne ističe toliko u albumu upravo zbog tog klasičnog vestern stila crtanja na koji su već gotovo svi čitaoci navikli, čak i tvrdokorni ljubitelji kolta i tomahavka. Sa druge strane, priče poput „Dreams of Gold-a“ se više ističu upravo zato što je stil tako atipičan – karikaturalni, a pokriva prilično ozbiljnu temu sa jezivim krajem.
Dakako, mogu da nižem hvalospeve u nedogled vezane za ovaj album, i to zaslužene – premda je to Stevan Subić mnogo sažetije i konciznije uradio u predgovoru ove zbirke – ali znam koliko bi značilo Vidačkoviću da istaknem i one nedostatke koji su se provukli. Njemu na čast, nema ih puno. Elem, prva stvar je tehničke prirode i odnosi se na izvesne pravopisne propuste, i na srpskom i na engleskom. Videste one silne [SIC]-ove ranije u prikazu? Stvar je u tome što su ove priče pogrešno navedene u sadržaju, dok je sam naslov istih pravilno napisan. Pritom, izdanje koje imam na više mesta sadrži mešane dijaloge na srpskom i engleskom, gde ovaj engleski neretko zvuči gramatički i pravopisno netačno.
Drugi nedostatak koji bih naveo je više istorijske prirode i odnosi se na priču „Last Dance“. Naime, ovde su Indijanci, odnosno američki domoroci, prikazani kao isključivo žrtve belaca koje su uvek bile miroljubive i ekološki nastrojene, što svaki savremeni istoričar ne može da prihvati kao legitimno upravo zbog enormnine dokaza suprotnog. Drugim rečima, premda su doseljenici iz Evrope činili neka očita zverstva – što je takođe istorijski potkovano – domaće stanovništvo nije bilo ništa manje ratoborno niti krvoločno, kako međusobno tako i među doseljenicima. A kad smo već na temu Indijanaca, u prvoj priči vidimo na drevnim freskama slike konja, što je anahronizam – konje su američkim domorocima upravo Evropljani doneli, stoga je netačno reći da ova životinja igra neku veliku ulogu u mitologiji Indijanaca (štaviše, konji su bili izumrli više od 130.000 godina na američkom kontinentu pre nego što su ih Evropljani, konkretno Španci, doneli, i mnogo pre nego što su potomci Indijanaca došli u Ameriku iz Azije i Okeanije; u zavisnosti od jezika i plemena, indijanska reč za konja se gotovo uvek svodila na izraz „veliki pas“ ili „sveti pas“.).
Elem, ovo su, kako navedoh, sitnice. Čak i pored njih, priče koje Vidačković niže su krcate kvalitetom. Neretko vidimo preokrete koji su bilo neočekivani („Dreams of Gold“, „Vengeance“) ili očekivani, ali sa logičkom konzistencijom („Last Whisky“). Nekada, poput „Back to the Past“, umeju i potpuno da iznenade od samog početka. A nekad su i prosto proslava samog mitskog poimanja Divljeg Zapada kao takvog („Mustang Princess“, ovaj put bez [SIC]). A za sladokusce žanra, na zadnjim stranicama albuma su ilustracije velikodušno dostavili Zdravko Knežević Knez, Igor Jovčevski, Miodrag Bunijevac i Negoman Gicelanović. I pritom – i ovo treba naglasiti – doslovce od početka do kraja album je crno-beo (sem, ajde, korica), i.e. savršen odabir za jedno delo na tematiku vesterna.
Domaći autori iz Srpske, nažalost, ne dobijaju dovoljan prostor u Srbiji i širom ex-yu (iz još uvek nedovoljno razjašnjenih razloga), ergo ako vam treba nešto sveže, a opet sa dubokim kulturološkim nasleđem, „Stories from the Wild West“ je taman za vas.
