„Deveta dimenzija“ već dugi niz godina promoviše domaći strip, čak u nekim domenima i aktivnije nego, recimo, izdavači iz Srbije ili Hrvatske. Po pitanju promovisanja autora iz sopstvenog udruženja, ovaj klub je možda i na prvom mestu, jer njegovi najaktivniji članovi i ostvare najveći učinak. Maltene svake godine, ako ne svake druge, osvane po jedan projekat koji potpisuju Predrag Ikonić, Milan Mladić, Goran Lojpur, Borislav Maljenović, Srđan Vranješ, Jovan Bratić… Evo, dotaknimo se Bratića. Godine 2022-ge je izašlo tvrdokoričeno izdanje „Barut i sablja“; ovo štivo sastavlja sve prethodne strip albume i kratke priče na temu srpske istorije koje je Bratić svojevremeno radio od kraja 2000-ih na ovamo. Na prvi pogled ovo deluje kao najdeblje i najispunjenije izdanje Bratića do sada, što po broju strana i jeste, ali ono sakuplja bezmalo 4 albuma i nekolicinu kratkih priča. Ako govorimo o jednoj srodnoj celini, jednom kompletnom albumu, po broju strana najobimnije delo mu je svakako „Ponori zla“.
Takođe u tvrdom uvezu, na bezmalo 208 strana, ovo delo je izašlo 2017. godine, i od tada je proputovalo maltene celu Republiku Srpsku, naišavši i na skroman odziv u Srbiji. Priča se bavi istorijskim temama, prvenstveno ustankom Hercegovaca protiv Ustaša i njihovih zločina po formiranju Nezavisne Države Hrvatske. Tokom stripa pratimo sudbine nekolicine likova, gde su u fokusu Aleksa Vojinović i Lazar Orlović, mladi četnik i nešto stariji vojvoda koji su se od početka konflikta pa do samog završetka rata stameno držali prvo protiv Ustaša, a potom protiv partizana. Sem njih dvojice, „Ponori zla“ sadrži pregršt drugih likova koji, nažalost, uglavnom stradaju putem metka, na najbrutalnije moguće načine.
Osnovna tema u „Ponorima zla“, iako tako deluje, nije borba za slobodu niti je veličanje srpskog junaštva tokom krvavih borbi u selima poput Korita, Prebilovaca, Jelovca itd. Nije čak ni istorijska verodostojnost (o tome ću u detalj za koji pasus); premda su likovi u priči zasnovani na istorijskim ličnostima, sa promenjenim imenima, Bratiću nije cilj bio da faktografski pokaže sve u tančin. Zapravo je tema nešto mnogo ljudskije, a to je osuda krvavih zločina i neljudskih činova tokom jednog rata, počinjenim nad jednim narodom koji je u svoj toj gunguli bio i ostao zbunjen, nesiguran u sopstveno preživljavanje. Od staraca do dece, od zemljoradnika do sveštenika, od ratnih heroja do najobičnijih ljudi, smrt nije birala već je obarala sve i svja. I uopšte nije bila slatka po tom pitanju.
Počnimo malo sa tehnikalijama, i.e. Bratićem kao crtačem i Bratićem kao pripovedačem. Po pitanju crteža, ovaj autor iz Nevesinja je, štono bi Ameri rekli, acquired taste; kao neko ko je rastao na italijanskim stripovima, gotovo da uvek ima bonelijansku postavku table, a uvek crta likove u realističkom stilu (premda mu anatomija još uvek pomalo trokira, barem u kadru; kad radi statične ilustracije, pokazuje nesumnjivu veštinu). Samim tim, možemo da očekujemo pomalo arhetipske, da ne kažem stereotipne vidove kadriranja, sa kamerom koja retko kada ulazi u filmsko eksperimentisanje. Ovo je odličan stil za starije generacije koje su odrasle na Divljem Zapadu i prerijama Amerike, premda je malo nepristupačan mlađim generacijama koje su navikle na više akcije i kinetike.
Kao pripovedač, Bratić ima prakse, napisavši nekolicinu albuma pre „Ponora zla“ (opet, kolekcija „Barut i sablja“ stoji kao amalgam svih njih), te nema problema da vodi priču od početka do kraja sa konzistentnim likovima i jasnom delineacijom između dobra i zla. Međutim, problem nastaje u slaganju klišea za klišeom. Primera radi, od svih negativaca, oni koji su trodimenzionalni mogu se nabrojati na prstima jedne ruke. Gotovo svako ko je „dobar“ je 100% dobar i neiskvaren, a svako ko je „zao“ je 100% opak i prevrtljiv. Nema mesta za nijanse ovde, i to je prilično veliki propust. Pride, nekad su dijalozi pomalo trapavi; recimo, u klešu između komunista i lokalnih meštana, u jednom kadru jedan seljanin, veran kralju i otadžbini, oštro prekoreva predstavnika komunista da ne sme da vređa ljude i njihova osećanja. U istom tom kadru (ne, ne zezam vas!) drugi seljanin, takođe veran kralju i otadžbini, rosno viče „Đubre komunističko!“ Drugim rečima, jedna osoba prekoreva drugu zato što se vređa, a manje od sekundu kasnije njegov prijatelj i saradnik upravo tu istu osobu vređa. Ovo slučajno licemerje se može objasniti samo na dva načina: ili je autoru stalo samo da štiti jednu stranu a blati drugu, bez obzira na sredstvo i način, ili je jednostavno prevideo ovaj mali paradoks u samom pisanju.
I tu se sada dotičemo onog ključnog dela. Naime, u pogovoru izdanja, istoričar Nemanja Dević čak i otvoreno naglašava da Bratić nije istoričar, premda je prikazao događaje koji se jesu desili na prostorima Hercegovine u ranim danima Drugog svetskog rata na Balkanu. Bratićevo predstavljanje istorije je, u ovom albumu, samo otprilike 50%, recimo 60% tačno. Oni preostali procenti najčešće dolaze uvijeni u ideološku pristrasnost, što je prilično očigledno. Primera radi, svi pozitivni likovi su predstavljeni kao četnici. Međutim, kako istoričari od zanata tvrde, ustanici u selima koje Bratić pominje u „Ponorima zla“ se nisu identifikovali ni sa rojalistima/četnicima, ni sa komunistima/partizanima (premda je ova druga grupacija posle uzela maha, što ćete i sami videti za koji pasus). U stvari, dotični ustanici su bili bez prave frakcije; ako bi se igde klasifikovali, njihova grupa bi se s ponosom zvala „Hercegovci“, ljudi koji su kroz istoriju nekih stotinak godina pre izbijanja svetskih ratova bili poznati po ustancima protiv vlasti, bila ona osmanska ili austrijska. Prikazati ih kao otvorene četnike je, u najmanju ruku, pogrešno.
Pride, imamo i predstavljanje apsolutno svih komunista ili partizana kao negativce. Ovde moram da naglasim isto što sam svojevemeno napisao u svom prikazu strip albuma „Večernja akcija“: po pitanju ličnog opredeljenja, nisam ni za partizane ni za četnike. Obe grupacije su imale i heroje i zločince, i uspehe i poraze, i momente ljudskosti i momente zverstva. To je, naposletku, neminovno u svakom ratu. Sama činjenica da je autor odabrao da sve komuniste predstavi u negativnom svetlu, bez ikakve nijanse, dosta govori o opredeljenju ka jednoj strani. A to nije dobro, pogotovo ako autor ima pretenzija da piše delo zasnovano na prilično teškim i bolnim istorijskim činjenicama.
I opet imamo malo licemerja u ponašanju pojedinih likova. Naime, u jednom kadru, pripadnik „četničke“ frakcije, nakon govora o tome kako Srbi ne smeju da budu razjedinjeni, ozlojeđeno kaže „Ko je Srbin, neka pođe za mnom.“ Sama ta rečenica dovodi moralnost ovog lika u pitanje, i opet ide u prilog jednostranog viđenja istorije. Ponoviću isto što sam u mnogim tekstovima naglašavao na sva usta: istorija mora da se predstavi objektivno, čak i kada to šteti nacionalnoj sujeti. Pa čak i kada pokazuje objektivne negativne strane grupacije kojoj pripadamo.
Navešću još jedan primer. Ozloglašeni Ustaša, Mijo Babić Đovani, zaista i jeste poginuo na ovim prostorima 1941. godine, kako tačno prikazuje Bratić u stripu. Međutim, njegov ubica nije bio neki vrli četnički junak. Njega je, zapravo, smrtno ranio izvesni Jovan Rupar, pod komandom Dukice Grahovca; oba čoveka su gajila simpatije prema komunističkom pokretu, te su se iste godine, bilo pre ili posle ustanka, pridružili partizanima. To je faktoid koji je Bratić izostavio iz stripa, i isreno sam pomalo razočaran u to.
Međutim, nije kao da Bratić nije barem pokušao da predstavi zlo na svim stranama. Jeste, pomalo detinjasto je hteo da utuče floskulu da nije bilo poštenih ljudi među Ustašama i partizanima, odnosno da su jednostavno bili povedeni odvratnom ideologijom i da su ne svojom krivicom uvršteni u krvničke redove (što je, takođe, istorijski tačno, s obzirom na ogroman broj Ustaša koji su prebegli neprijatelju i predali se bez borbe), ali je pride pokazao i zločine pojedinih četnika. Nažalost, zločini te grupacije su smešteni na 3, eventualno 4 table, znatno manje od zločina partizana i Ustaša pre njih. Opet, vidimo jasni favoritizam, a to nije dobro u istorijskom stripu. No eto, i pokušaj se računa.
Sa jedne strane razumem ovakav pristup materiji. Naposletku, Bratić je i sam prošao kroz rat koji je podelio dojučerašnje komšije i zauvek poremetio odnose između naroda. Pride je još uvek profesionalni vojnik, iako se u međuvremenu bavio mnogim kreativnim radovima (pogotovo u pesništvu). Samim tim, kao neko ko je video mnogo bližnjih kako mu ginu pred očima, potpuno je razumljivo zašto bi imao stavove koje ima. Ali opet, pisanje dela koje treba da bude istorijsko zahteva objektivnost i hladno, nepristrasno razmišljanje.
No, i sve to po strani, treba svakako čestitati Bratiću na ovolikom trudu. Opet, ovo je ne mali broj tabli nacrtanih u srazmerno kratkom vremenskom periodu, na temu koja i za objektivnog posmatrača nije nimalo laka. Kao veliki zaljubljenik u lokalnu istoriju, običaje, umetnost i kulturu, Bratić je „Ponorima zla“ želeo da svom rodnom kraju podari nešto na šta može biti ponosan. Kad se stavi rame uz rame pored Bratićevih zbirka poezije, te „Baruta i sablje“ i „Tetoviranih oblaka“, vidimo da se ovaj umetnik i te kako kvalitetno predstavio kao sad već neizbrisiv deo lokalne nevesinjske kulture. Naravno, svako ko ga zna (a ja ga znam već nekoliko godina unazad) može da potvrdi koliko ovom čoveku zapravo znače istorija, stih i kadar. I ako bude bilo sreće, videćemo mi još strip kreacija Jovana Bratića u nadolazećim godinama.
