fbpx
spot_img

Heksaloški hemitrop

U skorije vreme me nešto mnogo interesuju biblijske studije, iako nisam vernik od svoje 18. godine. I da se razumemo, ne interesuje me to da li ću da otkrijem nekog boga opet. Interesuje me istorijat nastanka svetih knjiga, proces kroz koje su prolazile, sve promene koje su došle usput, kao i uticaji raznolikih kultura na iste. Konkretno mi je interesantna pojava takozvanih apokrifnih knjiga vezanih za judaizam i hrišćanstvo, onih koje nisu ušle kanonski ni u Stari ni u Novi Zavet. Ne samo da su prepune zanimljivog materijala same po sebi, već i same nose istoriju onoliko komplikovanu koliko i sama istorija Biblije ume da bude. Samim tim, ne mogu a da se ne nasmešim kada vidim negde citat „po Knjizi Tovita“ ili „po Knjizi Enohovoj“, ili „po Knjizi Jubileja“, ili pak „po Nikodimovom Jevanđelju“, itd.

Interesantan uvod za jedno delo od Alekse Gajića, ali ipak sa delimičnom svrhom (jerbo takva svrha je najadekvatnija u opisu Gajićevih – i gajićevskih – dela: delimična). Godine 2019-te, „Makondo“ je rešio da izda tada najsvežiji od Gajićevih uradaka, projekat nazvan „Leva knjiga, desna knjiga“ na 240 stranica u tipično gajićevskom povezu – da vam prevedem, kod Gajića je nedostatak tipičnog tipičan. Rikna je šuplja zato što treba u sebe da, s oproštenjem, primi dve zasebne riknice od obe navedene knjige (em leve, em desne), čije su „naslovnice“ vezane jednim kanapom rastrzanim između jednog mopsa i jedne kornjače. U dotičnim izdanjima se ne zna ni šta je propisan predgovor, a šta pogovor, niti se baš precizno zna pravac čitanja (naposletku, može i ovako i onako). Drugim rečima, dobili smo onaj paradoks kakav bi se samo od Gajića očekivao u njegovom stvaralaštvu – kanonski apokrif njegovih eksperimentalnih stripova.

 

Ovo je peta knjiga mog neobavezno terapiskog [sic] dela stvaralaštva. Nema se šta novo reći, sem da se sve raspalo. Moji pokušaji da se koliko-toliko držim neke forme, ovde su propali.

– Desna knjiga Gajićeva

 

foto: Aleksa Gajić

Naravno, analogija sa Biblijom i biblijskim tekstovima ne prestaje ovde. Gajićeve dve knjige u jednoj sadrže mahom odvojene i nevezane elemente, ali ima par stvari koje se protežu duž oba spisanija. Prva zajednička komponenta obe knjige jeste nešto prominentniji naglasak na životinjama i njihovim raznolikim formama. Kornjače su prilično česte duž obe knjige, do te mere da se jedna nalazi ponovljena i na zadnjoj korici. Štaviše, glede faune, Gajić je odradio i čitavu jednu mini-studiju insekata u sklopu Leve knjige. Druga komponenta je samokanonizacija autora u sveca apsurdnog, tzv. Svetog Aleksu Mikromučenika. Kod mnogih apokrifa se tek nazire ko bi mogao da bude autor, te je neopisivo zadovoljavajuće što za apokrif ovih gajićevskih svetih spisa znamo barem ime tvorca – igrom slučaja, to je isti čovek koji je stvorio i sopstveni izvansmisleni kanon pre toga.

 

Tog popodneva dok je Sveti Aleksa levitirao u senci mangovog stabla, došli su mu u posetu mudri Kuthumi i stari Hijahinto. „Brate, imaš neko granje?“ „Imam jedan već smotan.“ „To, majstore.“

– Leva knjiga Gajićeva

foto: Aleksa Gajić

No, Desna knjiga i Leva knjiga su mnogo više od jedva smislenog verskog teksta. Naposletku, one su i jedan svojevrsni zoologikon i botanički vodič, sa raznolikim vrstama flore i faune propisno opisanim u tančin. Nekoliko specimena kornjača pomno prati prikaz izvesnih primeraka dileja u Desnoj knjizi, a pak same su praćene komplikovanijom zoologikom pride. Uz to, teško je ne osvrnuti se na insektarijum koji Mikromučenik mukotrpno (recimo!) beleži u Levoj knjizi. Studije pejsaža (ili pejzaža, ako govorite vulgarnim umetničkim) se opet nižu, gde ćemo videti napuštena utvrđenja obrasla u zelenilo, kao i drva sa krošnjama koje nisu zelene, a još manje su krošnje. Teško je rečima pretočiti kakav nam botanikon Gajić priređuje u svojim svetim spisima, jer naposletku, treba se doživeti vizuelno.

 

Stanovnici Malog Lisinja davno su ovladali tehnikom uzgoja korenoglavaca. Kompleksan proces kalemljenja dovodio je do izuzetno interesantnih plodova, koji su se odlikovali visokim stepenom inteligencije. Kasnije sorte dobijene su po savetima samih korenoglavaca. Avaj, te iste sorte toliko su ovladale sposobnošću govora da su često pravili smicalice, i međusobno zavadili svoje uzgajivače.

– Desna knjiga Gajićeva

Strip takođe nije bio zaobiđen u ovim svetim tekstovima, te imamo adekvatni prikaz šulavih Betmena u Levoj knjizi, a pak Armadilan Doga i Popaja na GMO spanaću u Desnoj. U Levoj će se Gajić takođe nakratko družiti i sa Poručnikom Keroro Žapcem, a na kasnijim stranama istog spisa prikazaće publici i Marka Stojanovića ispred džinovske robo-olovke sa nazivom „KOKAN“.

Kad smo već kod ilustracija, u obe knjige Gajićeve možemo naići na izvanredne radove koji su ili služili kao naslovnice odnosno plakati izvesnih projekata, ili bili naručeni radovi koje je Gajić naknadno udenuo u svoj rad. Karakteristične su četiri kreature koje nose makete građevina i spomenika poznatih gradova u Srbiji i regionu, konkretno Leskovca, Niša, Banjaluke i Kragujevca. Ilustracije cura koje vrsno rade na mehaniflori su takođe interesantne, premda su manjeg obima i manje ambiciozne od prethodno navedenih radova.

 

Umetnost postoji da ne bi smo [sic] umrli od istine.

– Leva knjiga Gajićeva

 

Rastrzana priroda ovog izdanja dodatno govori o tome koliko ideja zapravo još čuči u umu ovog strip autora. Naravno, kao što je i kod svakog apokrifa slučaj, ne bih ovo delo preporučio neiniciranima. Valjalo bi da ste prvo overili prethodni kanon, čisto da uđete u štos tvoriteljskih sposobnosti Gajića. U suprotnom, ove dve knjige će vas propisno zbuniti. Ne bi me ni čudilo da vam rascepaju um na pola, pa onda nek vam se hemisfere svađaju šta vam se dopalo, a šta ne. Značenje nećete naći, jer naposletku, to je takođe priroda svakog apokrifa – znanje nikad nije toliko jasno, pa čak i nakon čitanja u nekoliko navrata.

foto: Aleksa Gajić
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.