Nekada je teško izreći reč,
koja je jaka, kratka, složena,
velika, razumljiva i shvaćena,
kao život, kapljica vode,
što bez nje se ne može,
izvor života, živa voda,
što dušu hladi od osećanja.
Reč se ne štedi,
jer tad ne vredi,
a ljubav traži,
da dela dokazu istinu,
ili same laži.
Mnogo je lakše,
kad piše pero,
pa se reč ne deli,
već slaže mozaične kockice
u prave male rečenice.
U svakom pokretu pera,
ti bojiš reč i pišeš rime,
iz noći u dan delimo sate,
i ja ne mogu da ne mislim na te,
i daljina ništa ne može,
sem da se složi,
da tvoje oko uz mene bdije,
dok mu stihove ispisujem,
pevam mu najlepšu uspavanku,
da odagnam svaku ljubavnu zamku.
Mnogo je lakše perom reći,
to što me tišti, i što krijem,
o čemu ti ne naslućuješ,
već grešno lutaš, i tražiš
prostranstva za svoja čulna carstva,
gde nove greške pohotom zbore,
i sve je varka, ali ti rizikuješ,
nemir te vuče, na nove ožiljke
ljubavi nemoguće, i dalje me želiš,
dok te daljina vuče, za novi let,
i neka nova nemirna jutra,
i tako stalno, dok se ne smoriš,
a tada mili moj, izvor života
doneće meni, druga jutra…
Nestala sam poput sutona,
u rađanju dana, kad kraljica
noć utihne pod zlatnim
jutarnjim zracima Sunca,
bez kajanja, zatvorila sam
dnevnik jednog
obećavajućeg trenutka.
Bio je nevin,
obasjan svetošću
duša prožetih
jačinom osećanja.
Ne tuguj, novi dan
se rađa i nakon nas,
ovaj današnji,
kao da nije postojao,
i ništa nije izrečeno,
niti ostavljeno,
sem naših snova,
nedosanjanih, pogleda
praznina, neizgovorenih reči…
