Na peronu ni tebe ni mene,
Tek poneki leptir kroz vazduh mine,
Sa koferima uspomena prolaze žene
I lebdi podnevna jara niz užarene šine.
Uporno pokušavam ljubav da objasnim
Izgubljenom pužu pokraj crnog praga.
Izvinite najdraža moja što Vam kasnim
Stigao je brodolomnik sa Arhipelaga.
Konstantno u sopstvenom žaru gorim
Neverovatno glupav i grešan,
Bol svoj nedostajanjem jačim tvorim
Ko klinac zbog igračke neutešan.
Zato ne pitaj otkud violina u sluhu
I tužna sonata o dva kestena pala,
Evo me, mila, prosjačim u novom ruhu
Krmeljiv i prašnjav poput Astrala.
Naučio sam da te volim i kad si sena
Razgovaramo često o tebi sami,
Tvoj glas je šuštav ko morska pena
I nestvarno si lepa u tami.
Hm bi načas da čujem pre nego oči sklopim
I minem ko onaj leptir s pustog perona,
Polako ovo jadno srce za tebe topim
Sa dalekim ehom crkvenog zvona.
