JOVICA JANKOVIĆ (1968 – 2022)
PISMO NEPOZNATOM
Pišem ti, evo, same laži;
pošto me ne znaš, svaka važi.
Sa svakim slovom, nekud krenem
gde ima al i nema mene.
Ako ne krčim smerom datim
put svoj do sebe – koga pratim?
Možda ću – ko zna? Bat svoj čuti
tamo gde sebe i ne slutim.
Gde, čini mi se, kroz to tkanje
prvi put stupam, strahom smanjen,
gde dan se sladi zaboravom –
možda se vraćam domu pravom.
DAVID SAMOJLOV (1920 – 1990)
***
Ponovi, obnovi, vrati život moj,
ali ga skrati i daj mu oštrinu.
Nek za jednu noć sve moje noći minu
i sve moje dane zgomilaj u roj.
Dan dug, neponovljiv – sažete godine –
i noć, samo jedna, data mi za kraj.
A u praskozorje labud nek se vine –
jedan kliktaj, jedan oproštaj.
Preveo sa ruskog: Jovica Janković
Ovaj mali omaž, posvećen je Jovici Jankoviću, kragujevačkom pesniku i prevodiocu sa ruskog. Iako je poslednju knjigu pesama „Uhvaćen u zamku“ objavio davne 1997. godine, Jovica je svojom pesničkom veštinom – tananom versifikacijom, ostavio dubok trag u srpskoj poeziji s kraja 20- og, i s početka 21 – og veka. Nepravdno zapostavljen od oficijelne kritike, sa istančanim pesničkim osećajam, vrsni prevodilac poezije sa ruskog, delo ovog pesnika, i moguća zaostavšina, ostaju kao neiscrpna mogućnost prevrednovanja njegovih pesničkih vrednosti.
Dejan Petrović Kobajaši
