Za sajt pokazivac.com razgovaramo sa novinarom, voditeljem i voice-over umetnikom Milinkom Miletom Vasiljevićem o njegovom višegodišnjem radu na interpretaciji poezije Miroslava Mike Antića, mestu poezije u savremenom dobu, kao i o životnim i profesionalnim lekcijama namenjenim mlađim generacijama.
Pokazivač: Gospodine Vasiljeviću, kada govorimo o interpretaciji srpske poezije, vaš glas je već dug niz godina prepoznatljiv medijum kroz koji pisana reč pronalazi put do slušalaca. Posebno mesto u vašem radu zauzima stvaralaštvo Miroslava Mike Antića. Šta je za vas ključni izazov kada se pred mikrofonom nađete licem u lice sa pesmama kakve su „Plavi čuperak”, „Besmrtna pesma” ili „Garavi sokak”?
Milinko Vasiljević: Izazov je uvek srazmeran veličini autora, a Mika Antić predstavlja jednu od najslojevitijih figura naše poetske scene, čije delo na prvi pogled deluje jednostavno i pitko, ali u svojoj suštini nosi neslućenu dubinu i složenost. Kada se pred mikrofonom nađete sa pesmom kao što je „Plavi čuperak”, osnovna zamka u koju interpretator može upasti jeste površno čitanje dečje tematike ili prve mladalačke ljubavi. Međutim, Mika tu nije samo pesnik koji opisuje simpatije; on kroz dečju čistotu zapravo govori o najsuštinskijim ljudskim traganjima, o potrebi za iskrenošću, slobodom i onim unutrašnjim kompasom koji odrasli tokom života često negde usput izgube.
Sa druge strane, „Besmrtna pesma” zahteva potpuno drugačiju vrstu unutrašnje sabranosti, mentalne pripreme i duhovnog poniranja. To je delo koje briše granice između prolaznosti i večnosti, podsećajući nas da čovek u sebi nosi potencijal da nadživi svoje fizičko postojanje kroz dela, misli i ljubav koju ostavlja za sobom. Pred takvim tekstovima spiker apsolutno nema pravo na tehničku grešku, na patetiku ili na hladnu, akademsku dikciju. Reč se mora u potpunosti usvojiti, preživeti i intelektualno i emotivno sazreti u sebi, jer mikrofon ima neverovatnu moć da registruje i razotkrije svaku trunku neiskrenosti. Moj zadatak u studiju bio je da tim antologijskim stihovima dam onaj pravi, organski zvučni oblik koji poštuje autorsku misao, ali koji istovremeno omogućava savremenom slušaocu da oseti živu emociju kao da je napisana danas, u ovom trenutku.
Pokazivač: U vašoj interpretativnoj arhivi nalaze se i manje poznate, ali jednako snažne celine i zbirke poput „Garavog sokaka”, „Nepovratne pesme”, kao i zbirke „Ispričano za proleće” sa kojom je Antić 1950. godine započeo svoj pesnički put. Koliko je važno vraćati se temeljima i čitati Antića u celini, a ne samo kroz najpopularnije antologijske izbore?
Milinko Vasiljević: Izuzetno je važno, rekao bih čak i presudno za razumevanje umetnika u celini, zato što nas antologijski pristup često dovede u situaciju da poznajemo samo vrh ledenog brega. Kada se pesnik svede na tri ili četiri opštepoznate pesme, gubi se kontekst njegovog evolutivnog puta, menjanja stila, sazrevanja njegovog pogleda na svet, društvo i ljude. Mladost Mike Antića obeležena je izdavanjem zbirke „Ispričano za proleće” 1950. godine, kada je sa svega šesnaest-sedamnaest godina već nosite izuzetnu pesničku zrelost i potrebu da se svetu obrati iz jedne potpuno nove perspektive.
Sa druge strane, „Garavi sokak” nas svojom specifičnom atmosferom, vojvođanskim melosnim setnim tonovima i bojama uvodi u jedan drugačiji svet, gde se kroz priče o običnim ljudima, boemima, tarkašama i prolaznicima oslikavaju univerzalne čovekove radosti i tuge. U „Nepovratnoj pesmi” nailazimo na filozofski testament o tome da se „uvek ide samo napred, pa makar i u krug”, što nas uče da se ne osvrćemo sa kajanjem na ono što je bilo već da hrabro koračamo kroz životne izazove. Kada čitate celokupni opus, vi zapravo shvatate da je Mika bio svestrana ličnost – novinar, slikar, reditelj i pesnik – te da se sva ta njegova umetnička sfera preliva i prožima u svakom stihu koji je napisao. Zato je povratak manje poznatim pesmama lekovit; on nas vraća izvornom vrednovanju umetnosti gde forma nije sama sebi svrha, već je direktan produžetak autorskog karaktera i životnog iskustva.
Pokazivač: Kada govorimo o tehničkoj strani vašeg posla, vi ste neko ko decenijama suvereno vlada radijskim etrom, televizijskim formatima i modernom audio-produkcijom. Koliko se zapravo promenio odnos prema glasu i govornoj kulturi u vremenu u kojem živimo, s obzirom na to da danas maltene svako može da snimi svoj glas i plasira ga putem interneta?
Milinko Vasiljević: Promene su drastične, i to je potpuno prirodan sled tehnološkog napretka. Nekada je ulazak u radio-studio bio privilegija i čin koji je zahtevao rigoroznu obuku, višegodišnje pripreme, dikcijske provere i mentorski rad – sećam se svojih prvih koraka u Radio Podrinju i mentorstva čuvene Ljiljane Tešmanović, što je bilo neprocenjivo iskustvo. Danas nam internet omogućava da studio imamo u sopstvenoj sobi, što je sjajno jer decentralizuje kreativnost i daje šansu mladim ljudima da se čuju.
Međutim, loša strana te dostupnosti jeste pad kriterijuma i gubitak poštovanja prema jezičkoj normi. Zanat se ne može preskočiti aplikacijama ili veštačkim ulepšavanjem zvuka. Glas mora da nosi misao, da ima dubinu, pauzu i disanje. Kada neko sluša audio-zapis, on podsvesno prepoznaje da li je govornik tu zbog forme ili zbog suštine. Zato mi je drago što kroz svoj rad u studiju i kroz edukativne projekte uvek naglašavam da je tehnologija samo alat, a da je vernost izgovorenoj reči i jeziku nešto što se gradi posvećenošću i čitanjem.
Pokazivač: Vaš rad je ove godine dobio i institucionalnu potvrdu trajnog karaktera kroz prenošenje 13 audio-interpretacija pod nazivom „Poezija za sva vremena” u Vikimedijinu riznicu. Kako gledate na položaj poezije danas, u eri digitalnih medija, kratkih formi i ubrzanog protoka informacija?
Milinko Vasiljević: Živimo u vremenu koje je potpuno potčinjeno brzini, trenutnom nadražaju čula i kratkoj formi, gde je pažnja publike svedena na minimalni okvir, a vizuelni sadržaji potpuno potiskuju reč i zvuk. U takvom ambijentu čini se da poezija nema mesta, ali lično duboko verujem da je upravo suprotno – što je svet haotičniji i brži, to je potreba čoveka za unutrašnjim mirom, tišinom i smislenom rečju veća.
Audio-forma ima neprocenjivu prednost u savremenom trenutku zato što ne nameće gotove slike, za razliku od filma ili televizije, već slušaocu ostavlja slobodu da u sopstvenoj imaginaciji kreira vizuelni svet inspirisan stihom. Kada sam odlučio da deo svoje dugogodišnje audio-arhive, tačnije trinaest interpretacija pod nazivom „Poezija za sva vremena”, trajno prepustim Vikimedijinoj riznici kao slobodno znanje, vodio sam se idejom da kulturne tekovine ne smeju biti zatvorene u komercijalne lavirinte ili dostupne samo pojedincima. Umetnost pripada svima. Saznanje da će neko kroz nekoliko godina, u neko doba noći, bilo gde u svetu, moći da pusti taj audio-zapis, da čuje Mikine stihove i da u njima pronađe utehu ili odgovor na neka svoja životna pitanja, predstavlja za mene vrhunsku satisfakciju i potvrdu da ono što radimo ima dublji društveni i kulturni smisao.
Pokazivač: Pored književnosti i umetničkog čitanja, vaš profesionalni put obuhvata i brojne obrazovne, ekološke i društveno odgovorne projekte, poput radijskih serijala za mlade, humanitarnog audio-projekta za slepe i slabovide „Kad reči ožive”, kao i negovanja prirode i rada u vašem vrtu u Runjanima. Koliko vam ta ravnoteža između tehničke posvećenosti mikrofonu i kontakta sa prirodom pomaže u umetničkom izrazu?
Milinko Vasiljević: To je zapravo neraskidiva celina. Čovek ne može biti dobar interpretator tuđih emocija i pisane reči ako je iznutra prazan, užurban i otuđen od sopstvenog bića. Rad u prirodi, uređenje vrta u Runjanima, posvećenost biljkama i mirnom porodičnom životu nisu samo hobi; oni su moj ventil, moje utočište i prostor u kojem punim baterije. Kada se znoj iskrade u bašti ili kada zasadite nešto svojim rukama, sasvim drugačije doživljavate sirove emocije kada se sutradan nađete u studiju pred mikrofonom.
Slično je i sa humanitarnim i inkluzivnim projektima. Kada radite emisiju za mlade poput „Mladost osvaja svet” ili kada stvarate projekat poput „Kad reči ožive” za slepe i slabovide osobe, vi shvatate da glas ima svoju misiju koja daleko nadilazi komercijalni radio-prostor. Glaz postaje ruka koja nekome pomaže da lakše prebrodi dan, da oseti pripadnost i da vidi svet kroz zvuke. Upravo ta humana dimenzija daje pravi smisao svemu što radimo u medijima.
Pokazivač: Kao neko ko iza sebe ima decenije rada u radiju, televiziji, audio-produkciji, ali i u radu sa mladima kroz različite edukativne i kulturne projekte, kakve savete biste uputili mlađim generacijama koje žele da se bave umetnošću, javnim nastupom, govorništvom ili interpretacijom književnih dela?
Milinko Vasiljević: Mladi danas često pate od iluzije brzog uspevanja i trenutne prepoznatljivosti koju nam nude savremene društvene mreže, što je u potpunoj suprotnosti sa temeljnom i zahtevnom prirodom bilo kog umetničkog ili govorničkog poziva. Ako bih mogao da sažem nekoliko ključnih smernica iz sopstvenog iskustva stečenog kroz decenije rada pred mikrofonom, na radiju, televiziji i u audio-studiju, one bi izgledale ovako:
Prvo, temeljno i neprestano obrazovanje uz konstantno čitanje. Ne možete biti dobar interpretator ako vam je rečnik siromašan i ako ne poznajete dubinu jezika kojim govorite. Knjige nisu samo izvor informacija, one su alat za oblikovanje misli, razvoj empatije i razumevanje konteksta u kojem živimo. Čitajte klasike, prozu, eseje, a posebno poeziju, jer vam ona daje osećaj za ritam, metriku i unutrašnju muzikalnost jezika.
Drugo, rad na sopstvenoj ličnosti, karakteru i životnom iskustvu. Glaz je samo fizički instrument, tehnički alat koji prenosi vibraciju. Možete imati savršeno školovan glas, izvanrednu boju i besprekornu artikulaciju, ali ako iza tog glasa ne stoji iskrena emocija, životno iskustvo i unutrašnje razumevanje teksta, publika će to odmah prepoznati kao pratnju bez sadržaja. Govornik mora da veruje u svaku reč koju izgovara, a to poverenje se ne gradi preko noći, već kroz spoznaju sveta oko sebe.
Treće, neostajuća istrajnost, strpljenje i spremnost na dug put učenja. Moj profesionalni razvoj nije bio pravolinijski skok, već dug i posvećen proces koji je prošao kroz različite radio-stanice, lokalne medije, televizijske projekte, autorske emisije pa sve do samostalnih studijskih poduhvata. Svaka faza tog rada nosila je neprocenjive lekcije. Nemojte odustati na prvoj prepreci i nemojte očekivati da se rezultati vide za nekoliko nedelja. Umetnost i mediji zahtevaju posvećenost koja traje godinama.
I na kraju, čuvajte sopstvenu autentičnost. U svetu koji nas podstiče na kopiranje tuđih obrazaca ponašanja, izgleda ili čak boje glasa, najveća vrednost leži u tome da ostanete svoji. Tehnika se može naučiti i usavršiti vežbom, ali vaša lična energija, vaša specifična vizura i vaša iskrenost u izrazu jesu jedinstveni pečati koje vam niko ne može oduzeti.
Pokazivač: Hvala vam na ovom razgovoru, na detaljnim i inspirativnim odgovorima, kao i na vašem trajnom doprinosu očuvanju naše jezičke i kulturne baštine.
Milinko Vasiljević: Hvala vama na prilici da podelim svoja razmišljanja sa čitaocima portala Pokazivač. Nastavite da dosledno i sa toliko pažnje negujete pisanu i izgovorenu reč, jer je upravo ona najsigurniji čuvar našeg identiteta i ogledalo vremena u kojem živimo.
(Redakcija portala Pokazivač)
