Zašto ovim svetom neshvaćenih duša
tako puno ljudi usamljenih luta?
O, zar ne postoji u njem neko mesto
koje će im smiraj dana dati?
I zašto se njino pero
tek nakon smrti suvim zlatom zlati?
Pa zar ovde nema i za takve nade
što svet drukčijim vide
jer ga takvim znade?
Što im duša tamna poput noći crne
što im srce strepi,
u tišini trne?
Zar baš nikog nema da utehe pruži
u času beznađa?
Da ponudi ruku,
da poturi rame za presuhle suze?
I ko može gledati i stajati mirno
ne zadiruć dublje,
zar ga tužni pogled nije čak ni dirn`o?
Pa drug, s kim sve deliš
odustade lako
i oduze život sebi tek tako!
Zašto ovim svetom neshvaćenih duša
tako puno ljudi usamljenih luta?
O, zar ne postoji u njem neko mesto
koje će im smiraj dana dati?
Odgovora nema na pitanja bezbrojna
što postavlja ova duša bezbojna
koja svojim perom, kada ga se lati
ispunu sve misli, poeziju pozlati.
Posvećeno velikanu srpske poezije, Branku Miljkoviću.
