fbpx

Iza kulisa i sjaja reflektora

Jedina veća čast – iako ne nužna – za strip od gotovo jednoglasnog priznanja publike devete umetnosti je priznanje publike ne preterano zainteresovane za istu. „Nadzirači“ Alana Mura i „Povratak mračnog viteza“ Frenka Milera su savršeni primeri uzimanja medijuma stripa za ozbiljno, a tu negde se mota i Spajdi s epizodom gde Gven Stejsi umire. „Maus“ Arta Špigelmana je dobio Pulicera, što je retka čast za ovakav vid grafičko-književnog izražavanja, a „Persepolis“ i dan-danas služi kao adekvatan primer društvene i političke – i silne drugojake – kritike. Kod Srba i Balkanaca uopšte strip neretko trpi diskriminaciju, poput naučne i epske fantastike, i horora, i čega god još. Ali pojave se vremena kada iskoči pokoji izuzetak. Recimo, Pratov „Korto Malteze“ je domaćim akademicima jedna od retkih svetlih tačaka u mutnom moru stripa kao zabave. Ali to se promenilo dolaskom pravih ljudi na prava mesta. Niški književni časopis „Gradina“, inače česti domaćin tekstova o stripu, je posvetio ceo jedan temat od pedesetak stranica „Vekovnicima“ Marka Stojanovića. „Ljubazni leševi“, grafička novela Zorana Penevskog i Ivice Stevanovića, je doživela čak tri konsekutivna izdanja, gotovo nepojmljivo za strip albume, kao i dobru dozu žestoko renomirane kritike, stripovske i vanstripovske.

Iako za nijansu manje, dostignuće grafičke novele „Gradske priče“ Gorana Ugarčine nikako nije za bacanje – nagrada ULUPUDS-a („Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije“) za strip izdanje 2013. godine na 58. beogradskom sajmu knjiga. No, šta je to što je dovelo do osvajanja dotične nagrade?

foto: Goran Ugarčina
foto: Goran Ugarčina

Par je tu faktora, i uglavnom se svi oslanjaju na ramena kompletnog autora datog dela. Naime, čitav strip je urađen putem 3D modela umesto klasičnom ilustracijom.  Ovakvi stripovi su rađeni ranije i česti su po internetu, ali su 90% produkcija za odraslu publiku i potpadaju pod 18+ pretrage. Jedan redak primer koji nije materijal za usamljene individue jeste novinski strip „Shadows: The Awakening“, vampirske tematike, koji je izlazio u britanskom dnevnom listu „The Sun“. Drugi redak primer je delo Gorana Ugarčine, i sama ta činjenica je jedan od ovde ponovljenih „par faktora“. Međutim, „Gradske priče“ nisu samo trodimenzionalne na papiru. Ne, one su trodimenzionalne, tačka. Svaki broj dolazi uz 3D naočare (primerak autora ovog teksta je došao uz cvikere s „Garfildom“) radi potpunog uživljavanja. Koji, za razliku od prvih ikada pokušaja 3D stripa širom sveta (recimo „Star Wars“ i „California Raisins“ tamo iz osamdesetih/devedesetih) zapravo radi bez pobačaja. Strip može komotno da se prelistava bez đozluka, ali čim se namaknu na nos, slike postaju animirane, pravi filmski kadrovi, storibording uživo.

Drugi faktor je sama priča „Gradskih priča“, i tu imamo dosta prvenaca. Ovo je prva srpska grafička novela da se bavi ubistvima i istragama smeštenim u uverljivu budućnost, kao i prva da simulira američke krimi drame poput „CSI [udeni grad ovde]“ ili „NCIS“ ili još kakav drugi simpatični akronim. Samim tim je i prva koja za fokus ima masakrera kalibra Zodijačkog ubice. I, možda najprimetnije, prva da se bavi sadomazohizmom kao pretežnim motivom dela. Ubica nosi odeždu sličnu mazohističkim robovima, ili pak sadističkim dominatriksima (neretko postoji intersekcija u garderoberskom smislu; verovatno jedina prava sličnost ta dva dijametralno različita pojma) iako se ni u kom trenutku ne ponaša kao jedna ili druga kategorija. No, počinitelj nije ni toliko bitan koliko sama fabula. Ova buduća Srbija, u kojoj je Despotovac metropola veličine Čikaga (ovako je tek nešto veći od Svilajnca, i podjednako rupčagast), i dalje ima iste probleme, sa povećom listom novih. Legalizacija marihuane ne poboljšava nestašicu posla, niti smanjuje nasilje na ulici, masovno otpuštanje, gomilanje naroda po centrima za zbrinjavanje nemoćnih lica, zločin na kub (ne računajući lateksiranog ubicu koji hara po ulicama Despot-cityja i ubija žene između treće i četvrte decenije života), i objektivno najgore od svega toga – letargiju naroda. Prve dve osobe na koje nalećemo u stripu su advokatesa i radnik na kiosku. Ona u poznijim godinama, bez momka/muža, sama u svom stanu. On za kioskom, džoint u ustima, ni briga na ovom ili onom svetu. Iako znaju da se ubica kreće gradom, interesuje ih koliko Svevišnjeg prvi nokat kojeg je prvi čovek na Zemlji ikada odsekao. Sličan vajb se oseća i kod policajaca koji istražuju slučaj. Iako su akteri, inspektor Jovan Marić, njegova koleginica Jelena i njihov kineski kolega – s originalnim nadimkom „Kinez“ – su tek toliko aktivni koliko im posao nalaže. Iako balončići naglašavaju bes i odlučnost, pokreti odišu tromošću. No, ovo je vrlo verovatno i do limitacija 3D modela na štampanom medijumu, koji i pored dodatnog 3D efekta ne dobija puno na dinamici.

foto: Goran Ugarčina
foto: Goran Ugarčina

Možda najaktivniji lik u celoj priči jeste Marija Egić, voditeljka emisije „Gradske priče“ i jedna od retkih istražiteljskih reporterki u srpskom stripu. Cela njena priča je zaokružena, od njenog uvoda u strip putem televizijskih vesti do njenog grandioznog bega od ubice na zadnjim tablama. Marija zna gde da traži, šta da traži, koga da pita, koje usluge da izmami i kada da dela. Fizički nije atraktivna koliko i većina žrtava „Soma“ – nadimak ubice, smislila ga je policajka Jelena – ali joj je zato pamet i te kako bolja dopuna te konkretne rupe ličnosti. Pravo je osveženje videti da ona i Jovan, kojeg zna od ranije, ne dele romantičnu vezu. Štaviše, gotovo da nijedna od žena u stripu nije romantično ili seksualno vezana ni za jednog muškarca, i obratno. Ovaj nedostatak prirodnog kontakta je verovatno jedna od nuspojava letargije u Srba „Gradskih priča“; druga nuspojava jesu S&M susreti, prikazani vrlo grafički, ali i vrlo dovitljivo. Tu valja dodati i pokoji spoljni trenutak, poput voajerizma kao normalizovane rutine u društvu, no to je već zalazak u dublju teritoriju. Teritoriju koja je lepo obeležena ovde parafraziranim sentimentom Ugarčine da „Srbi, pa i ostali slovenski narodi, odišu mazohizmom zbog sopstvene i istorije oko njih“. Ovo nije nužno netačno.

Još jedan lep faktor za izdvajanje je odgovor na misteriju ko je ubica. Prosto zato što odgovora nema. Strip se završava nedorečeno. Nema najave drugog albuma, nema klasičnog zaključka, niti epiloga. Nema ni neklasičnog završetka. Ničega. Ubica je čak i prikazan u par trenutaka bez maske, još i govori sa policijom, i to elokventno. Ali ne, nema odgovora. Strip počinje letargijom, a završava se usred akcione scene. Konkretno scene gde Jovan hvata Mariju u vazduhu, okačen o lestvice što vise sa helikoptera. Ubica je ubijen, ostale žene su bezbedne, ali sve je sasečeno. Nema razrešenja. Za nevešte pripovedače ovo bi bio već viđeni primer neumeća naracije. Ali Ugarčina namerno gasi priču ovde, prvenstveno zato što nije bitno ko je ubica. Ionako je to malo uzbuđenja što je uneo proizišlo iz inercije društva, i njegovo gašenje će društvo i vratiti u inerciju. Ravno, ravno, pa skok, nagli pad, pa opet ravno, ravno…

Naravno, tu je još detalja i detaljčića, poput činjenice da je ovo za sada jedino domaće štivo izdavača „Malagma“, kao i jedna od samo dve edicije (druga je licencni „Brendon“ italijanskog giganta „Sergio Bonelli Editore“) pod dotičnim izdavačem. Ili lepih igara rečima (heh, „Jazzbina“) koje daju osećaj živosti i urbanizma mestu radnje stripa. Ali podrazumevaće se u ukupnoj misli da su „Gradske priče“ debelo zaslužne nagrade za strip izdanje godine navedene nekoliko pasusa iznad. A u krajnjem slučaju, čak i ako čitaoca van kruga stripa ne dotakne priča ovog štiva (ovde sledi predlog da se nabavi kao poklon za gotovo svaku priliku), 3D čitanje sigurno hoće – što samo deca da se zanimaju 3D slikovnicama, kad mogu i odrasli? Jel da?

Prethodni tekstVic nedelje: Aerobik
Sledeći tekstDa li ste znali: Jo-jo
Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.