Kako je mučno i koliko je strašan osećaj praznine nad provalijom, oseća i zna svako onaj ko se, u trenu samoće, zagledao u pustoš beline papira. Dok se javi i potekne bujica pravih reči i izraza, dok nastane spasonosna slika i moćna metafora treba se grčiti u porođajnim trudovima. Ako se rodi nešto divno i vredno, sreća je neopisiva. Ako pobaciš, boli praznina poraza.
Treba da je (po)etika bez patetike, a estetika neraskidiva od etike, temelj svakog pravog dela. Ako nije tako, sve je prazno blebetanje, građevina koju će vetar oduvati, kula od karata koja će se lako srušiti.
Uhvatiti trenutak i pretvoriti ga u večnost – to je zadatak umetnosti. Izmaštati stvarne slike života. Čeprkati po ranama, a ne biti brutalan i govoriti o običnosti svakodnevnice, a ne biti banalan… Da li je moguće?
Sve je moguće za (ne)moć umeća umetničkog.
Isto je uvek. Svaki put, na putu nastajanja nečeg iz ničeg, pitam se može li išta ispasti od toga… Koliko puta treba promašiti, da iz(a) toga nastane remek-delo? Da li je najvažnije strpljenje i(li) brzina, talenat i(li) sreća, ili je neophodno sve to, kao mnogo raznih začina za dobru čorbu. Najvažnije je majstorstvo mere.
Ne odustati pre cilja – parola je pobednika. Ko to ne shvati osuđen je na večite poraze. Ne odustaj nikad, i onda kad dođeš na cilj, trebaš da budeš i jači i bolji. Baš tada i opet ponovo. Do kraja. Beskrajno. Tapkanje u mestu, nekad se čini gubljenje vremena, a u stvari je važan deo procesa stvaranja.
Kakva je gospođa, takva je slika. ( Takav je stil)…
Ko se rodi kao dama, umire kao dama, bez obzira na (ne)uslove. Udarci života čine je jačom i većom…
Gde god je odlazila, uvek se vraćala u Pariz. Svetlost njenog života. Je’taime Paris.
